Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

203

живе где хоће, и ма да тих стнпендија има врло много (око 600 у сваком универзитету), ипак они у науди не стварају много тако, да су циљеви рад којих се те помоћи дају махом промашени. Узрок тој чињеници је у томе, што њихови ђаци у универзитетима не залазе у дубоку критику разних фидософских и научних система, немајући придике да чују, како се у једној шкоди у исти мах научно и критички предаје исто онако о крајним консеквенцијама материјадистнчке Физике и најсмелијим спекулацијама Дарвинове теорије као и о најневероватнијим догматима теодошкпм, псто тако о највећем обожавању црквене превласти, као и о најсло'боднијој организацији држава и друштава, а у томе и јесте ведика драж науке. Ренан је једном приликом рекао ово: „није нама Французима жао толико Едсаса и Л.отарингије стога, што смо изгубили две нровинције, већ стога, што је Француска услед укрштаја романске и германске расе из тих крајева добијала највеће научннке". Укрштај је у опште у целој природи основа депоте п тако се само укрштајем идеја и сукобом доктрина стварају нове ндеје, нови и лепшн обдпцн њихови. У томе укрштају је управо полет науке, у њему клица дубоког уверења, до кога се само анадизом истина додази. А ко хоће у некоме да разбуди самостадно уверење, тај мора и сам имати уверења; до тога се не долазп међутим рецептивним учењем, већ духом који ствара и којп и сам својим светилом обасјава један ненознат део бесконачне области науке. По животу Галидеа Гадилеја се најбоље види, кодико се науком јача убеђење, колико се у борби за напретком снажи дух. Из те борбе, која се често без мидосрђа води између истине и социјадних н политпчЈсо-културних придика неке еиохе, и ннчз' установе. Једна од тих установа је и универзитет. И кад једном у тој великој школи узме маха иравац сходастичког учења, кад се у њој науке предају само по канонски израђеним уцбеницима и тачно утврђеннм програматима, онда је — и то нарочито важи за духовне науке, а те науке у сваком иогдеду највише утичу на миш.вење једнога народа — онда је, ведим, често истина иретрнана ирашином Факата, ту се ђаци заклињу т уегка тадШгг, ту нема критике, ту нема сумње, јер се ту, као и у средњем веку, учи само оно, што је утврђено као истина; ту истина није једини, ирви п последњи постулат шкодске наставе, ту се не ФидосоФира. ту се другим речима критиком чистога разума не траже узроци моралног, социјалног п физичког поретка целокупне стварностн. Да завршим. По свему што досад рекох, мисдим, да ће свакоме јасно бити, да је питање о еволуцији наше више наставе једно од најважнијих, по крајњим последицама својим можда баш