Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

2 27

И данас је још у важности закон од 1889 године, којим је замен.ен онај од 1857 године. Како њиме није обезбеђена обавеза посећивања. основне шкоде до извеснога броја годнна, ноднесен је био 1898 године Народној Скунштини на решење нројекат закона којим се хтело постићн, двоје: да се обезбеди не само обавезна настава, него да се та обавеза прошири, како би се обезбедило и уредно посећивање продужпих школа. И ако је овај иројекат поднесен био још 1898, решен је тек 1900 године, пошто је у борби која је око њега живо вођена нретрпео знатне измене. Ова је борба карактеристична не само за нознавање струја које се у јавном мишљењу такмиче о превагу, него и за природу тежња које су им обележје. 0 жустрини са којом је вођена ова борба сведочи и та околлост да се због овога пројекта, да би само био усвојен, постављало чак и кабинетско питање. Па ипак је он усвојен не због тога, него само захваљујући једној случајности: и ако су се два католичка свештеника одвојила од своје партије и гласала за овај нројекат, опет би он био пропао, да један члан опозиције није случајно пао с коња у очи гласања, те тако био спречен доћи да гласа. Да тога није било, гласови би били на равно подељени; овако је, и после знатних измена, једва усвојен са 50 против 49 гласова! Сам принцин о обавезној настави, обележен у члану 1. ноднесенога пројекта, био ј,е усвојен са 52 гласа, али се, приликом дискусије око текста, развила јака борба између протестаната и католика као нристалица конФесионалне наставе с једне, и либерала, као њезиних противника, с друге стране. Родитељи или стараоци дечији били су, по овом пројекту, обавезни да шаљу своју децу у школу од 6 до 13 године, али им је, услед живе опозиције, опет остављено право да се могу ослободити ове обавезе, ако им стоје на путу збиља какве озбиљне сметње. Пројектом се хтело даље да се ова обавеза посећивања школе нродужи, и ту му је управо било главно тежиште. И пре су ностојале т. зв. аоновне или иродужне школе [НегћаИп§8сћо1еп], али се њиме тежило да се оне отворе и тамо где их пређе није било и да похађање ових школа буде обавезно за сву децу од 13—15 година, како не би као младићи заборавили што су били научили као деца. Да би се ово могло и извести како је пројектовано, требало је наћи начин да се ова тежња измири са стварним нотребама живота које захтевају од деце ових година да буду од помоћи својим родитељима. Министар Просвете је, нринуђен водити рачуна о представкама појединих посланика, пристајао био да се број обавезних предавања у овим школама сведе на 96 часова годишње, али је искрсло било питање: како да се обезбеди надзор и подела ових часова. Осим овога тешко је било сагласити се и о времену подесном за држање ових предавања, те је министар био принуђен пристати да се девојчице ослободе обавезе посећивања ових предавања, али га Свушптина није хтела чути, него је одлучила да посећивање ових школа буде Факултативно.