Prosvetni glasnik

410

ДРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Ето, то је суд о Хербартовој психодогији у оиште и о учебницима писаним у духу те школе, као што је и овај о којем је овде реч, изречен од етручњака светска маса, а пријатеља Хербартоваца. У његовим речима било је, мисдим, довољно потврде за оно штоје речено у почетку овога приказа: да је штетно дати га ученицима наших учитељских школа као ручну књигу и нашем учитељству — исто онако као што би бидо штетно дати им као ручну књигу неку хемију која би била израђена по старој алхемији, или неку хигијену која би била израђена по Хииократовим правилима о здрављу, или какву граматику српског језика која би била израђена ио назорима Милоша Светића. То је моје мишљење о овој књизи у опште. Према њему није ми ни потребно унуштати се у оцену превода и издања њена. На завршетку не могу а да не искажем жељу, да наши ученици учитељских школа и наше учитељство што пре дођу до штампане психологије на модернојј основици, те да у психолошким знањима, која су за васпитача насушни хлеб, не буду у назатку иза њихових другова у средњим школама, који, почев још од г. НедиКевих предавања, добијају на Великој Школи психолошко знање према сувременом ступњу ове науке. Можда би био најбољи пут да се дође до ваљаног дела ове врсте на српском језику, кад би Министарство Просвете, или Учитељско Удружење, или и једно и друго, расписали стечај, али са добром наградом (нпр. од 3000—6000 динара), за психологију на модерној основици. Идеална корист од тога била би несравњено већа од издатка на материјадну награду. Срет. М. Дџи1»