Prosvetni glasnik

1184

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

трима, што се у астадом слаже, и са самом суштином и значајем спекгралне анализе. Још нвшшо о апсориционим опвнтрима. Овде ћемо се упознати ближе са тако благотворним среством наших испитивања, при чему ћемо као што рекосмо — обратити нарочиту пажњу на појављавање карактеристичних тамних линија. Поред онога. што о њима већ знамо, овде би се могли управо питати: да ли су те линије „тамне" или су „црне" т.ј. да ли немају или имају карактеристичну боју своју. Нама је овде баш и најглавнија цељ, да расветлимо то питање у колико можемо. Ну пре по што би се тога латили ваља да обратимо пажњу на неколике појаве из саме природе апсорпције. За пример узећемо огледе са натријумом и његовом паром. Већ из Кирховљевог закона могли смо закључити: да сваки гас или пара апсорбује само оне светлосне зраке, које дотичан гас или пара испуштају кад су усијани. Тако дакле усијана пара натријумова даје спектар, чије је цело поље потпуно тамно, а само се у жутом делу види једна (а при јачој дисперзији две) жута линија. Ако се кроз натријумову пару пропусти зрак беле светлости, спектар ће бити сасвим друкчи. Цело спектрално поље биће престављено лепим низом бојених зракова, дакле биће континуиран (ако је н. пр. зрак беле светлости Друмондове и т. д.), а само ће се у жутом делу видети једна (а при јачој дисперзији две) тамна линија. Мерењем је нађено, да се ова тамна или пар линија находи управо на оном истом месту, на коме је била она интензивна жута или пар жутих линија натријумове паре. То значи, да је натријумова нара апсорбовала из беле светлости само оне зраке, које сама може испуштати, а све остале пропугнта непромењене. Ту појаву је Елгсћћо17 одиста тачно назвао „извртањем спектара". Испитујући је Согпи је приметио, ди се све сјајне линије спектра другога реда не нретварају истовремено у тамне линије апсорпционог спектра, са којим је потпуно изврнут. Он је нашао, да прво потамњују линије са мањим степеном преламања, а напослетку са већим (најпре црвене, а најзад виолетно). Исти је аутор даље констатовао: да ово иотамњивање сјајних линија расте са повишавањем температуре светлосног извора или са умањавањем температуре средине, кроз коју зрак пролази. Још је и Кл гсћћо!'!' уверавао, да разлика у температури, светлосног извора и ове средине има велики утицај на односе између емисионе и апсорпционе моћи њихове. У колико је та разлика већа у толико је савршеније и извртање спектара. Што је температура светлосног извора већа и што је температура средине мања, у толико је и апсорпција јаснија. Код ових експеримената, где белу светлост пропуштамо кроз пару натријума, нама се и нехотично намеће питање о томе: за што бар та натријумова пара не би дала своје ма и слабе жуте натријумове зраке у спектру. кад је већ усијана, па ако и упија те зраке из континуиране