Prosvetni glasnik

БЕЛЕШКЕ

1705

пола. — Друштво једно у Лајпцигу већ одавна издаје велнки ботанички зборник. Последњих дана изишла је и 4-та свеска овог зборника, које је од значаја н за нас. У њој је обухваћен биљни свет: јужне Хрватске, Кварнерских острва, Далмације, Црне Горе, Босна, Херце-говиае, Старе и наше Србије. У делу има и много слика и карата, а цена му је 30 марака. * Је ли користан озон. Међу хваљеним особинама влиматичкнх места, нланинских и приморских, од неког времена непроменљиво фигурише реч „озон". Међу тим, кад би ваздух тих места био тако „богат озоном", као што тврде рекламе, болесници би морали осетити управо на себи његов смртни утицај, јер је довољно пола процента озона у кисеонику ваздуха, да човек, који њиме дише, буде мртав. Само неких два-три милионитнх делова озона у атмосФери, брзо би растерали посетиоце својим непријатним мирисом. У осталом да би се правилно судило о чувеном лековитом утицају озона, претходно ћемо рећи неколико речи о постанку и суштини тога гаса. Још у давна времена било је познато да тресак грома обично нрати нарочити мирис сумпора. Ову појаву више пута помињали су Омир, Виргилије, Сенека, Лукрецпја и др. Као Омир, и Шекснир се више пута користио њиме при поетским описима у „Цимбелини," „Краљу Лиру", „Бури" и у другим генпалним производима. Први је Франклин нашао неку везу између тога мириса и електричних појава; он је (1749. год.) објаснио да је мирис, који се опажа при ударцу грома, или у време рада електричне машине, последица растављања електрпцптета, који се ироизводн у ваздуху. Фактички пак сазнао је узрок овоме мирису тек 1840. год. базелски проФесор Шенбајн. „Два пута у моме животу, — прича он — десило ми се да опазим чудан мирис, који се развијао за време пуцњаве громова. Један нут, кад ми је било 12 година, ја сам се налазио за време пуцњаве грома на неколико корачаји од цркве у моме месту рођења (Мицинген у Виртембершкој), када је гром наједанпут ударио у звонару. Иошто црквена врата случајно нису била затворена, то сам ја са неколико људи одмах после грома ушао у цркву и одмах при самом уласку у цркву осетио сам доста јак и непријатан мирис, који ми се још и онда учинио као мирис од сумпора. У исто време цела је црква била напуњена плавичастим дпмом.... Прошлог лета гром је ударио у малу капелу на овдашњем рајнском мосту. После шест сахати ја сам се вратио кући, а седео сам од капеле на 50 корачаји. Млађи су ми причали, да се одмах иосле удара грома у капелу, цела кућа напунила густим, љутим димом, који је се осећао неколико часова. У собама, где су се врата често отварала, ја већ нисам могао осетити никаква мириса: ну за то у дворници, у коју нико лре мене нијеулазио, ја сам сасвим јасно осетио мирис сумпора". Затим Шенбајн објашњавадаје то „мирисави елеменат", који се ослобођава елеитрицитетом наших обичних машина, а такође п при електричном растварању воде. Гром у великим размерама је исто што је у маломе елекрицитет, који излази из металне оштрице. Када гром иресеца атмосФеру, у њој произлази растављање слично процесу, који бива у ваздуху при суделовању електричне машине. Отуда и долази онај јаки мирис, који се развија при удару грома. Шеибајн је назвао озон „мирисави елеменат" према грчком глаголу „мирисати". У почетку је професор мислио да се озон налази и у води, као у ваздуху, да је то елеменат налик на хлор. Доцније га је он сматрао као саставпи део азота, затим — као нарочито једињење водоника и кисеоника, и најпосле је дошао до