Prosvetni glasnik

106

ИРОСВЕТНН ГЛАСНИК

овакав, какав је еад, једнак са данашњнм номинатнвом. Разлике никакве сада нема осим у акненту. Па и за ту разлику није знао г. Миленовн}1, јер даје знао, он би то рекао, и онда би се могло рећи да је бар што год рекао, а овако му је замерка без нкакве вредности. Он је само говорио, да се види да је нешто рекао. Под бројем 6. (управо иод бр. 5.) вели г. Мнленовић ово: „Г. Лукић је навео један пример овако: Страшно риче заиад (= западни) ветар. Овде му не ваља ни ирпмер ни тумачење. Знам за што је ногрешио; али како „без муке нема науке" то нека се н г. ,1укић мучи док се не научн. А ако г. Лукић поред све муке не узмогне сам наћи шта је, а он нека замоли кога да му објасии. Само нека не скрива своје незнањо речима: „ја овако мислим, а како ти мислиш?" него нека лепо призна да не зна и нека замоли да му се објасни". Г. Милеповић вели да не ваља нп пример ни тумачење. Он то само вели, а ничим не доказује. Еао што је у примеру „коњ зеленко росну траву пасе" реч зеленко супстантивни атрибут за реч коњ, тако је и у иримеру „Страшно риче запад ветар" реч заиад супстантивни атрибут за реч ветар. Г. Миленовић хоће без сумње обрнуто. Хоће, дакле, да је речи заиад одредба реч ветар. Према том тумачењу његову имали бисмо ово : „Страшно риче ветровит запад", а у нрвом примеру опет ово: „коњски зеленко росну траву пасе". Пре свега зна се да ветар дува, а не заиад. Па како пмамо четнри стране света, то се тражн да се кааге, од које страно ветар дува, да ли од западне или које друге стране, да ли је, дакле, западни или други који ветар. Даје добар и прииер и тумачење моје, види се и по том, што се у немачком језику „западни ветар" каже сложенидом „(1ег ЛУезиупнГ', у којој је одредница \Уо8<; „запад" на првом месту и значи заиадни. Еад би било онако, како хоће г. Миленовић, онда би се место „с1ег \Уе81тп(1" морало казати „(1ег ЛУт(1\уеб<;", а то је бесмислица. До каквих би се бесмислица дошло тумачењем г. Милеповића, видп се нз ових примера. По тумачењу г. Миленовића би у примеру на пр. „извир вода извирала" реч вода била одредба речи извир (= извор), те бисмо тако имали „ водени извор" место „изворска вода", или у прпмеру „јавор дрво" опет „дрвени јавор" место „ јаворово дрво". е1;с.. На 229. страни иод бројем 6. каже г. Миленовић ово: „Г. Лукић кажег „Као придеви иогу се уиотребити сва имена народа, кад стоје са именима лица", а по том нам одмах иримерима потврђује да је Косовка „име народа" и Варадинка да је „име народа". По њему је даље Косовка исто што и косовска , јер он каже: „Косовка (= косовска)". Даље тврди да је супстантив Србљи једнак с објективом сриски: Јесу л' здраво Србљи витешки, , И честити цареви и краљи? Нар. пјес. Вук. 2, 199, .јер ппше Србљи (= српски). Али не ће бити тако. Ту је главио оио што се изриче речју Срољ, за њих се пита јесу ли здраво; а речју (атрибутом) витезови одвајају се од осгалих Срба они, који се из ближе одређују реченим атрибутом. Испореди : У Лазе је силни Србаљ био седамдесет и седам иљада". Г. Миленовић не зна, која супстантива долазе као супстантивни атрибути. Да је знао да Функцију супстантивних атрибута врше она супстантива, која прелазе из једне категорије у другу, он не би нагађао и погрешно тумачио моје примере. Из једне категорије у другу ирелазе имена народа, земаља, места, особито потша ргорпа, п врше Функцију атрибутивну. С тога сам ја и означио у примеру својем „Уранила Косовска девојка", да је реч Косовка = косовска. Г. Миленовић без сумње хоће обрнуто, т.ј. да је речи Косовка супстантивни атрибут реч девојка, дакле г. Миленовић хоће „девојачка Косовка" место „косовска (од Косова) девојка", као што је и у при-