Prosvetni glasnik

\ РАДЉА ГЛАВНОГ ПРОСВВТНОГ САВЕТА 269

II Прочитано је ппсмо г. Мпнистра просвете и црквених послова од 4. овога месеца, ПБр. 1864, којим је спроведена Савету на оцену молба г. Јована С. Поповића, свршенога студента петроградске духовне академије, који је молио за место нредавача богословских предмета у Богословији. По прегледу доку.мената молиочевих Савет је одлучио: да г. Јован С. Поповић, свршени студенат петроградске духовне академпЈе, има прописне квалиФикације за предавача богословских предмета у Богословији. III Црочитани су реФерати г. г. Стев. М. Веселиновића и Љуб. М. Протића, редовних чланова Савета, о томе, да ли г-ђа Једица Обрадовићка, учитељица у Јелашници, према учињеним кривицама може и даље остати у учитељској служби. Према ресератима г. г. реФереиата Савет је одлучио: да г-ђа Јелица Обрадовићка, учитељица у Јелашници, не може и даље остати у учитељској служби. IV Ирочитани су реФерати г. г. Стевана М. Веселпновића и Миленка Вукићевића о књигама: „Псторија Хришћанске Цркве" и „Историја Српске Цркве" од Павла Швабића, ироФесора Богословије, који је молио за одобрење, да се ове н.егове књиге могу употребљавати као уџбеницн у вишим разредима средњих школа. РеФерат г. Веселиновића гласи: Г,лавном Просветиом Савету Иоторија хришћаиеке црвве за ученнке средтих школа од Павла Швабнћа, ирофосора Богословије, добила је неколнко новољних одзива у књижевнил листовима овдашњим и сгрании пре, него што ми је од Главног Просветног Савета новерона на оцен\', ч:име ми је у многоме олакшана дужност, да је Главном Просветном Савегу прикажем. Књижица је ова израђена тачно ио програму од 1899. год. — Садржи сва питања, предвиђена у њему. Начин излагања и описа појединих историских слика врло је лак, довољно тачан и за школску нотребу погодан. Ако је усвојено: да школски уџбеници не морају одговарати баш свнма захтевима критике, који се за. науку траже; ако је утврђено: да се слике из историје у неколико ослобођавају услова, који важе за систематски уџбеник историје, век но томе, што слнке имају више васиитни, него научни карактер; — опда јо ова књижица г. Швабића, ван сумње, најподеснија од досадашњих уџбеника за историју хришћанске цркве (Живковићевог, Никетићевог п др.), који нити програму одговарају, нити су овако иопуларно нааисани, нити су оволико тачни као овај уџбеник. Свакојако, иисцу би ваљало да исправи ове главније омашке: У чланку о наду Јерусалима (стр. 16), где се говори, како је Јерусалим нмао око 2,000.000 становника; како је у време Титове опсаде тога града „само нред главним градским вратима лежало око 150.000 мртвих трупова", — требало бн изоставити те статистичке нодатке, пошто је извор њихов ( Јосиф