Prosvetni glasnik

274

ПРОСВЕХНН ГЛАСНИК

се о томе, сматра се да је ствар свршена, граднво је савладано. Ади овнм није завршен нроцес учења. Са запамћеним конкретним градивом треба даље да се изврши н процес апстракцпје, јер само овако може ђак доћи до религијскпх и моралапх начела по којим ће радити његова воља, а томе задатку служи нарочито наука хришћанска. Употребон уџбеника, прво, градиво се не савлада како треба, па се и не добија чврста подлога за више психичке облике као што су религијска и морална начела, а друго и иродес се учења не доврши, па се до тих начела и не долази. V. Ну, нека би се узело да су ови уџбеници намењени деци за изворе, одакле ће црпстп конкретно градиво, које би се после иотиуно обрадило. Опет они у рукама ученика III и IV разреда основне школе не би могли послужнти задатку којн им је одређен. Није доста да је књига, из које ће доца црпсти грађу, написана простим и за децу разумљивии језиком; још је важније да и деца умеју читати онако, како је за овај смер потребно. Догађај треба да се развија живо пред дечјим духовним очима, јер градиво треба да изазове осећање, а то може бити само ако се о догађају чита течно, са осећањем. Може ли се то гражити од наших ученика и учеиица III и IV разреда основних школа? Свако, ко иоле познаје основпу школу, зна колико се труда утроши, док се ученици науче да иравилно прочитају један чланак из читанке, чија им се садржина прво иотпуно објасни. Међутим овде се од њнх тражи да читањем извуку одмах садржпну. Може ли то бити? VI. Али и кад би уџбеник потпуно одговарао схватању дечјем, и кад би деца била нотпуно вешта читању, опет ће разумевање бити и лакше и боље кад се догађај ариаоведа, него кад се чита. Библијске ириче морају се добро разумети; оне често неку ствар само наглашују, Остало мора сам читач да допупи; оне често изискују суд до кога читач не можо доћи сам тако лако. Дете ће још мање моћи да допуни опа наговештавања и да само створи себи етички суд, јер за ово је потребно да се добро разуме цео рад, па да се дете осети нодстакнуто да тај рад одобри или не одобри. За разумевање је потребна што многобројнија реиродукција представа. Ова ће бити и жнвља и многобројнија кад о догађају ариаоведа наставник, него кад ђак сам чита, јер уз говорење иду још и друга средства, која заатно помажу репродукцију, као: начин говорења, застајкивање, мимика, гест, тон, јачпна. Све су ово средства којима учитеље може да изрази бригу, наду, радост, бол, љутњу и др. То све даје већу моћ речима учитељевим и зато је усмено приповедање за буђење осећања код деце боље од сваке, па и најбоље књиге за децу. VII. За буђење осећања важно је даље да један догађај учини што јачи утиеак на душу детињу. Из досадањег се види да је најјачи утисак могућно нроизвести само усменим прииоведањем или развијањем. Али деца имају у рукама књигу; она ће се изван наставе како тако упознати са садржајем, и сад, баш кад је наставнику детиња пажљивост најпотребнија јер треба да га пренесе у догађај, пажљииост иопусти, утисак је изостао. Тако уџбеник квари учитељу најподеснпју прилику, кад би могао пајјаче да утиче на осећање. VIII. Уџбеник даје мало ирилике ученику за саморадњу. Мишљење је најважнија исихичка радња, и пошто се она код људи разликује и интенснвношћу, то се ова може донекле посгићи и вежбањем. Према томе најбоља је она настава која највише покреће ученика на мишљење. Уџбеник је готов производ ума пигачева. У њима је на понеким местима писац казао и оно што би васпитаипк могао и сам наћи. Зар се деци мора баш рећи на при-