Prosvetni glasnik

РАДВА ГЛАВНОГА ПРОСВЕТНОГА САВЕТА

273

Овај треба прво сам да иознаје до ситнида до.ађај с којим хоће да упозна деду; па онда треба да говори\ прн том треба да пази да му је говор гласан, јасан, разу,мљив и лаган; да црииоведа очпгледно и везује за стварност; да тон одговара садржини; да с тим везује сходне покрете тела и изразе лпца; да на згодном месту употреби слику илп да црта на табли и т.д. То је читав низ захтева који се стављају наставнику, и који он мора узети у обзир, ако хоће датим градивом да постпгне стављени задатак. То је тренутак у коме со може многи наставник завестп уџбеником. Док дидактика тражи од њега чптав низ радњи и средстава да постигве један известан задатак, њему се учинц да му уџбеник цео тај посао може да уштеди. Уџбеници су готови ироизводи мшпљења ппшчева; наставник основне школе претпоставља да је иисац при писању морао обратити пажњу на све што се од њега тражи; он види да су оип написани „по најновијем наставном програму", а Просветни их је Савет одобрио и — он је готов да цео свој рад иренесе на уџбеник. Тако с« право методско обрађивање своди на иросто задавање из књиге и учење. II. Али овакво учепе ирво не одговара ирироди дечјој. Пажњу дечју изазивају више кретања или промена на предметима и са њима, него предмети у мирном стању. Дечја пажљивест, једном изазвана оваквим променама и покретима, не прекида се догод они трају пред њиховим чулпма. Та се пажљивост иреноси и иа кретања и промене које су се десиле од њихових чула далеко и по времепу и нростору. Отуда деца и слушају тако радо ириче о догађајима Према томе и настава, која живом речи цредставља догађаје, више одговара ирироди дечјој, него учење мртвих речп из књиге. III. Учењем из књиге и градиво се не схвата иотиуно , те се не може постићн онај цпљ коме оно служи. Догађаји којп се овпм градивом износе састоје се из сиољашњнх и уиутрашњих појава. У прве долазе крегања разнпх тела: киша, поплава, трус, номрачење, шење, јахање, бијење, викање, пловљење и друго ; у друге иду психички појави: радост, жалост, нада^.е, очајавање, кајање, жеља, воља и др. Еод човека стоје сиољашњи појави у вези са унутрашњим, отуда по првима судимо о другим. Свака прича у овом предмету састоји се из краћег или дужег низа таквих појава, који следују једаи за другим, не само по времену, иего се и условљавају ц јављају као узрок и последпца, циљ и средство. ПГто се догађа мора иматп свога узрока. Једнаки узроци имају и једнаке последице. За потпуно схватање оваквог градива није доста да васпитник само сазна да се нешто догодило негде, него треба да разуме и зашто се то догодило. Али оваквог схватања може бити само, ако дете већ има представа о сличним догађпјима; тев помоћу ових моћи ће да схвати и ово догађаје. До ових аредстава долази дете личним искуством. Кад наставник ради методичкн, он прво исоита то лпчно искуство васпитаниково, па помоћу њега ствара васпитанику јасну слику о новом догађају. У оваквом раду наставном та јасна и потпуна духовна слика о догађају је крајњи резултат заједничког рада и васиитачева и васпитаникова. 'Го је природан ток у наставном раду; што се оваквим радом научи то је јасно, одређено; ту може бити и осећања и то истинског. Обратно је кад се то ради уџбеником. Ту се полази од готове слике како ју је у уџбенику развио писац, иа се она хоће да нротумачи. Настава онда служи уџбенику. Ток је обрнут, неприродан, прави скокове. IV. Али употребом уџбеника не само да се прескаче ириродна посгепеност у процесу учења пего се овај и не доврши. У уџбенику су изнети само поједшш конкретаи догађаји, и кад васиитанпци то пауче и испшају