Prosvetni glasnik

306

ПРОСВЕТНИ ГЛАСПИК

тек после меогих наредаба и самога министарства просвете. И што даду, сматрају то понеки више као неку милост, јер им је школа последња брига. И што се даде школи, не даје се увек на време, па се и школске потребе не набаве кад треба, а то врло штетно утиче и на школски рад. Дешавало се да су поједини учитељи за свој новац или на свој лични кредит набављали школске потребе, само да би могли радити у школи, и да би уопште пролазили са мање застоја у извођењу свога задатка. Овоме се у већини школских општина удруживала још једна крупна незгода. Врло често се не скупи сав општински прирез, и онда све што се не прикупи од народа, све што је остало на дугу, иде на рачун школи. Тражи ли учитељ да се измири школи новац по школском буџету, председник одговара да нема новаца, да је непокупљено или да је иропало. Да наведем само два примера по којима ће се с пуно права смети тврдити да се никад не утроши за школу колико се буџетом предвиди и да школа зато трни много. 18. 19. 20. и 21. априла о. год- прегледао је окружни школски одбор за округ подрински 20 школских буџета из 1898. н 1899. год. и 68 из 1900. год., па је нашао да је 59.910'50 динара остало на дугу. Том се приликом утврдило и то да је у понеким општинама прикупљен сав општински прирез, па дакле п оно што је предвиђено за издржавање и снабдевање школе. али школи није предато, већ је „код општине на дугу" (у Горњој Буковици, Царини, Горњој Бадањи, Грнчарима, Драгинцу, Јадранској Љешници, Чокешини, Белотићу, Дубљу, Клењу, Салашу Ноћајском, Штитару, Белотићу, Вукошићу, Дебрцу, Јазовнику, Јаловику, Варни, Деспћу, Ориду). У тимочком округу осталојеиз 1899., 1900. и 1901. године неиредато по школским буџетима 65.887-60 динара, а поуздано је и од ове суме доста „код општине на дугу" као н у подринском округу, а бесумње тога има и у другим окрузима. Сваки председник скупи довољно новаца од општинског приреза, да може примити своју плату и издати плату кметовима и писарила. Ако нешто, што је доиста остало на дугу, нанлати у идућој години, ипак се нађе изговора да школа од тога ништа не добије. Што ће школи, кад она има свој нов буџет, а ово је уштеда, која, разуме се, припада општини а никако школи. И заиста, кад би сваки председник општине имао љубави нрема школи, кад би се озбиљно старао да уредно издржава школу и снабдева је на време свима потребама, онда би било залишно грађење школскога буџета. Довољно би било да сам председник у споразуму са учитељем пројектује колико ће требати да се стави у општински буџет на име издржавања школе. У случају да од пројектоване суме нешто претекне, онда би то с правом требало да буде уштеда, која ће ући у у општинску касу, а школа не би имала ни разлога ни потребе да то тражи. Школа је општинска установа, општина се о њој стара, и онда на што би и требала засебна школска каса, на што одвојено и школски