Prosvetni glasnik

РАДЊА ГЛАВНОГ 1ХРОСВЕТНОГ ОАВЕТА

активност млађнх н најмлађих доста једнострана. Пратећп доста иажљиво јгњнжевне покушаје наше школске омладине, мп смо увидели да они нмају нарочите тежње и снмиатије за чистом књнжевношћу у ужем смнслу речи, а пмају врло мало љубави спрам рада на науцн, нарочито на егзактним и прпродним наукама, Сваки од те омладине вншс волн писати несме н крнтнке (нарочито иозоришне) него израдити какав озбиљнијн састав нз природних наука. Еад се узму у обзир тежње раније омладине која је своју најозбиљнцју нажњу иоклањала баш науци,.. ова нојава постајс карактеристична; а кад се чињеница узме сама за се, иојава није за иохвалу, јер је, на тај иачин сва интелектуална активност наше школске (н великошколске) омладнне упућена сувише једнострано. Колика је корист од радова ових „млађнх нисаца" за саму књижевност, није тешко рећн. Не одрнчућн да овн пнсцн могу, нарочнто нод добрим уну■стном. нодмиривати извесне дневне потребе нашој књижевности, ипак не можемо прећутати да је корист од њих мала. Изузевшн врло ретке случајеве кад се јак таленат развије и у врло млада писца, радовн „млађих" обично су •слабп и врло слаби. По правилу, радови овнх млађих обично су нмнтације, пошто се тада, у том добу, још нема ни нраве снаге да се што оригинално створн, нитн се нма културе и знања потребног за такво стварање. Према томе. радови су њихотг јога којекако добри ако су моделн које онн ижитују, добри. У случају да су л модели рђави, нли да се неинтелигентно нмитује оном што је лоше у оних који сами ннсу лоши, имитације исиадају врло рђаво. Г. Д. Ј. Димитријевић спада такође у ову групу младих писаца, ночетника. Само док се његови другови, који могу боље да иогоде шта .је за њих, .заннмају превођењем. или нисањем краћих, скромнпјих састава (ваља приметити да неки од тих млађих боље иишу него што се некад у њнховнм годинама иисало; нрогреса има свакако, н треба га констатовати), дотле се Г. Днмитријевић латно оригиналног рада п, ношто .је наппсао известан број песама у нашим књижевним листовима, пзабрао је сад за поље свога књижевног рада оно у које је најиање требало улазити. Он се, наиме, латно да пише драму, или драмски спев, што је, нраво рокавдш, врло тежак посао, и којега се његовн књижевнн другови нису лаћали, колико ми знамо. Г. Димнтријевић такође нмитује. Само, ваљда у оскудици књижевне културе, он не имнтује велике светске песнике него само наше, и то у оном роду књижевном у којем су наши нисцн најслабији. Г. Днмитријевпћ имитује Л. Костића, Драг. Илнћа и друге сличне писце трагедија н драма, и то нарочито оно што у њима не ваља. Његова „Оливера" то јасно показује, Мн не можемо улазити у детаљну анализу овога драмскога снева јер би то било врло сурово од наше стране, али можемо дати само .једну сумарну оцену, оншту карактеристику по којој ће познаваоци ове врсте књижевних нослова којима ми овај ре$ерат нодносимо, моћи себи јасно створити књижевну Физиономију самога нисца и видети у главном вредност дела, Све је скоро у „Оливери" сНсће, конвенционално, банално, а®ектирано ; све скоро лажна реторика, иразна декламација. Ни једна тачна сцена, ни једна оригинална ситуација скоро, ни један карактер лено израђен. Личиости се ионашају како се у стварности не би никад нонашале; то су као неке маните Фигуре које нн сенке од реалности немају. Бајазит се час најстрасније заљубљује у Оливеру, час је најстрасније омрзне; сад јој даје мач да га нрободе ако јој то чинн задовољство, носле хоће сам да је нрободе за сво.је соиствеио задовољство. (Пробадања мачем у „Оливери" су врло честа. У 3. сц. 1Т. чина, илн, како иисац назива, у 3. делу IV. књиге,.