Prosvetni glasnik

НАУКА II НАСТАНА

231

које ,је утиеак у њему пробудио. Ади ће оида одмах с тим бити јасно, да доиета у неким случајевима може да наступи каква саичност и даљих де.јстава ових покрета, спо .Ђашњих говорних гласова, са представама, на које сс односе, ну да то ни у ком случају не мора свуда бити, где, у пркос тому, није без односа између говорних покрета и онога што они изражавају. Тако н. пр. називи за језик у различитим говорима, као 1ш§на, у1готги, 1азсћбп и т. д., немају ни најмање сличности са самим језиком. Али артикулације, које су потребне за произвођење свих ових речи, ипак доиуиггају, да јасно избија однос изиеђу предмета и његова назива. 1 Иојмљиво је сад. да овим путем не само што није могућно подвести нод једно исто гдедиште све оно, што је раширена теорнја подражавања час сматрала као директно нодражавање, час као символску или аналогну употребу говорних гласова, већ да му се подвргавају неки по.јави, који се не могу тумачити ни као непосредна ни као посредна нодражавања. А јасно је и то, да је таквим одступањем од говорних гдасова на говорне нокрете у опште напуштено земљиште теорије подражавања. .Тер баш су онда ономатопејска стварања у језику само извесна дејства аФинитета између говорних изражајних покрета и емоцпја, изазваних снољним утисцима, иди репродуктивним процесима, која се јављају у појединим случајевима п нод одређеним погодбама. Нема, пак, нроцеса, који би се у правом смислу могао обедежити као „подражавање гласом ". Шта више, говорни изражајни покрети, по својим психодошким мотивима, нису у опште никаква нодражавања, и по својим дејствима подударају се само у појединим, за то повољним, случајевима са дејствима, која би могло имати подражавање гдасом, кад би било могућно, да оно буде истипски мотив за стварање језика. , 3. Теорија прнродиога гласа. Мишљење да је језик постао од осећајних тонова, што их је човек одао, угдедавши предмете, у неком смисду стоји на супрот теорији подражавања. Као што се у распри, да ди је језик постао ириродно или уредбом, морада јавити теорија подражавања, као најбдижи наговештај оддучивања за оно ирво, тако је, обратно, иојам вољне уредбо тек онда добио разумљиву садржииу, кад се постанак речи гдедао у гдасу, исиуштеном сдучајно иди иод каквим потребним чувственим имиудсом, ко.ји је ностао ирп виђењу каквог предмета, па се посде с њим чврсто асоцирао. У старини епикурејска ФилосоФија и код овог питања заступа противност ошшатопејској науци стојичара, при чему се, на сваки начин, може опет до додира да нриближи супротним погдедима, ако се јаче пагдаси природии иостанак. Како Лукрец изводи, начин на који је језик постао показује нам његово поновно постајање код детета: оно нупгга

1 Гдава III, 324.