Prosvetni glasnik

232

ЛРОСВЕТНИ ГЛАСНИЕ

глас а т исто вреие указује прстом на предмет, да би показало, шта је мисдидо гласом. 1 У суштини је то иста мисао, која се у 18. веку у Русовљевој расправи „0 иостанку језика" понова јавља, само што се овде јаче, него код старог песника, нагдашује близак однос аФбката ирема постајаау првих говорних гласова, и с тим у исто вреие њихово поклапање са ускшцима (МегјесМопев), који на тај начин излазе у самој ствари као преоетаци прајезика. 2 Русовљев спис чини поучан сунротни и бочни део, десет година старијем, мдадићском Хердерову раду. Обојица јасно показују, како су у својим психодошким мотивисањима б.гизуједна до друге теорија подражавања и теорија природнога гдаса. Само, наравно, остаје раздика, што прва усваја првобитни афинитет између самог гдаса и његова значења, а другој остаје однос између обојега по себи више сдучајан, тако, да се успоставља тек осећањем, које је везано за испуштање гласа, и, најзад, по уобичајеној асоцијацији између гдаса и појма. Основ посматрања, на који се може ослонити теорија ирироднога даса, у кодико га има у истинским ускдицима у језику, наравно јејош недовољнији, него онај што у ономатопејским творевинама стоји на расподожењу теорији подражавања. Пошто су примарни усклици само у веома незнатном броју сдучајева сачувади снагу за стварање речи (Рдава III стр. 308.), то онда према томе теорија природнога гласа мора као прасастојке говора да претпостави у истини осећајне гласове, који, као такви, више не постоје, бидо што су, при стварању језика, у неку руку поупотребљивани, било што су, у опште, имади само случајно и продазно значење, као што је то узимао још Лукрец, који је баш због тога, правидно ценећи значај мимике, који има при детињем учењу говора, њој приписивао важну удогу и при почетном стварању језика. По томе, пак, што се или више подаже на сдагање нрвобитних гласова са осећањима и тим непосредно са стварним значењем самог предмета, иди на укорењивање најпре сдучајно испуштених гласова, могућна су опет два вида теорије природних гласова, од којих је први, у гдавном, њена старија, а други њена савремена Форма. Први можемо обележити као „интерјекционалну теорију" у ужем смислу речи, други као „теорију сдучаја". Русо је главни представник интерјекционадне теорије, док се Лукрец у неком погдеду већ прибдижава савременом мишљењу. Теорија сдучаја заступљена је у списима Лацаруса Рајгера и ,1удвига Ноаре-а. И ако би се сами ови писци мучно изјаснили, да њихове назоре треба сматрати као један вид теорије природнога гдаса, ипак се, по њиховој стварној садржини, не може на ино, а да се овде не уврсте. Старија Форма, или интерјекциона теорија, погато признаје, како у језику очувани усклици не достижу да задовоље потребу стварања

1 Т. ЈлитеШ Сап с1е гегит па4ига, V, 1015. 2 Коиазеаи, Езза! зиг ГопЈЈте с!ез 1ап§иеб 1782. Оеиугез II, р. 115.