Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

457

у којима уче земљорадњу, градинарство, сточдрство, вештину кувања, кројење и шивење. Дечаци проводе свакога. лета на Ферми ио два месеца. Издржавање на свој рачун и самоунрава чине две карактерне црте у економском односу тога друштва. Свакоме дечаку који ступа у друштво одређује се један од именованих радова и гледећи на његове подобности и владање плаћа му се републичним новцем. Више од подовине дана посвећено је раду а оста .10 време наставним предметима и одмору. У овом друштву видимо искуство које има ванредно велики педдаошки значај у области специјалних односа. Ну, покрет је са свим нов да би се мог .10 судити о његовим резултатима и ако се самопомоћ и самоуправа као највеће појаве индивидуа под радом социјалних утицаја јављају као потпуно здрави и начела која потпуно заслужују сваку похвалу. Дисциплина као социјални Фактор Другароки дух. Изучавање психологије дечјег узраста путем питања деце по мишљењу проФесора Е. Варнеса мора донети велику корист у СФери домаће и школске дисциплине. Ако дете васпитавају за самосавлађивање, учптељ мора знати дечје ногледе на казне с тим шта они сматрају за праведно а шта за неправедно. Међутим, учитељи често немајући у виду дечје погледе желе да деца гледају на ствари њиховим очима, сматрајући то за умесно зато што они то сматрају тако. ПроФесор Е. Варнес на чудноват начИн је доказао: да прп васпитању велики значај имају она осећања која ми побуђујемо у детету; задатак учитеља као и лекара састоји се у томе да се постара и види како би утицали лекови на пацијента, да ли би му било боље или горе. И свака казна која не исправља дете већ га доводи у гори положај но што је био чини га злим, осветЉивим или плашљивим, и мора се признати да никако није угодна. По савету Е. Барнеса писац испитивања је мислио да сазна односе деце према оним својим друговима који не врше школска правила. Ради 2972 учен. државе Месачусеца испричана је ова прича: „У једној школи учитељица је забранила деци да се гласно смеју. Једном кад је учитељица била у послу неки се ученик насмејао. Учитељица је питала ко је то, но како другови нису хтели да. га издаду нису га ни именовади." Деције остављено да сама кажу: дадисуученицииученице добро поступили и зашто. Било је сакупљено одговора из 12 градова државе Месачусеца. Био је приближан број дечака и девојчица између 7—16 година. Показало се, да су 55°/ 0 Деце одговорили да би они именовали онога који се насмејао, а 45% Да не би издади друга. Међу дечацима који желе да именују друга само је 8 више од оних који не желе да га издаду; 30*