Prosvetni glasnik

НАУЕА И НАСТАВА

491

бургерож уочени Факт, да се код неких чамова, који ее могу узајамно калемити, образују плазмодезме на месту срашћења подлоге са калемгранчицом, дао је повода Штразбургеру за извођење једнога од својих доказа.. На име, он је на смрчу (Ксеа ехсе1за) калемио једну другу врсту смрче (Исеа рипдепз), по изгледу доста различну од ае. При отсецању врхова на калемовима запазио је, да бочне гране предузимљу у толико боље улогу вршних, у колико је срашћење између иодлоге и калем-гранчице било потпуније и у колико је било више образованих плазмодезама на том месту. Он је отуда извео закључак, да су плазмодезме спроводници морФесгетичних надражаја од подлоге ка калем-гранчици. Његов други доказ заснован је на овој поставци: У плазмолизираним биљним деловима плазмодезме се кидају и контрахују или као прекннуте остају у самој ћеличној опни; у сваком случају губе моћ регенерисања, па чак и онда, кад се сви протопласти, испарањем и удаљавањем материје, која је изазвала плазмолизу, издуже и врате у свој првобитни положај. Ако се плазмолизира део какве биљке, способан иначе да реагује на какав надражај, мора се очекивати, ако су одиста плазмодезме спроводници надражаја, да ће реакција од стране његове изостати, па ма како био испран. И одиста, Штразбургер је на многобројним, прво плазмолизираним а за тим добро испраним младим кореновима и младим стаблима, укојимаје било плазмодезама, констатовао изостанак нормалних геотропских кривљења. Ма да ови докази долазе у најлепше своје врсте, ипак други доказ нема неоспорну доказну моћ, сумњив је. Рајнхарт је раније доказао, да свака плазмолиза штетно утиче на ћеличне опне, а сам Штразбургер наводи, да су све ћелије плазмолизираних делова испочетка патиле а доцније изумирале. Због тога, изостанак геотропских кривљења може се пре сматрати као последица болести, абнормална стања целокупних ћелија, него као последица разоравања самих плазмодезама. Па чак и први његов доказ може се донекле довести под питање, јер нити је Нол, нити ма који други, испитао праву природу морфестетичних надражаја, није показао праве узроке њихове и, што је најважније, није им определио место постанка. Рећи само, да морФестетичан надражај изазивље то или то, није још довољно да знамо како он то ради, како и где постаје. То је само научни, краћи израз за лакши споразум око нечега што се познаје, а што још нико није растумачио. Кад је тако, први се доказ Штразбургеров не би могао примити као потпун све дотле, докле се бар не би позитивно знало сада још непознато место морфестетичних надражаја код калемова, док се не би знало, да ли му је средиште за цео калем у подлози или и калем - гранчица има свој удео у изазивању његову. Многе појаве, које се виђају на калемовима, иду пре у прилог тога, да је њихов укупан изглед зависан скоро у нодједнакој мери како од подлоге, тако и од калем-гранчице. А само тек онда вредео би као