Prosvetni glasnik

НАУЕА И НАСТАВА

493

лија сржних тракова и ситастих деви код Ађ1с1те-а, између ћедија семена беданца многих трава, и т. д. Факт, да се илазмодезме скоро увек образују при срашћењу кадем-гранчице са поддогом, који је први Фелтинг запазио а доцније Штразбургер потврдио и проншрењем готово уопштио, спада такође у ред таквих података. Па и обидати надазак пдазмодезама у опадљивом лишћу и њихово неувдачење, неуништавање, чак и онда, кад је лишће опадо, и ако су иначе сви остали нротопдасти дезорганисани више иди мање, иде такође у придог горњој поставци, јер се зна, да сваком опадању дишћа претходи повлачење из њега у гране или стабла оних материја, ко.је се могу растварати. На основу података ове врсте означио је Киниц-Герлоф још год. 1891. пренос хране као ошпти задатак плазмодезама. Јасно је, да је такав закључак и сувише смео, са много произвољности у себи. Као и сви закључци те врсте, изазвао је и он јаку критику. Пфефер додази у ред оних, који су највише радиди на обеснажавању његову. Цео § 20. његове биљне Физиологије 1 посвећен је таквој критици. Биће од интереса изнети из ње оно што је најважније. Он начелно држи, да је диосмоза, било између ћелија и супстрата иди између њих самих, потпуно довољна, да се помоћу ње може вршити пренос хранљивих материја кроз ћедије и ткива које биљке. Према томе, плазмодезме за такав пренос не би биле неопходпо нотребне. Али, кад им се хоће да прида и таква улога, он је прима, али само онда, кад се потпудо докаже, као што је сдучај са редативно доста дебелим плазмодезмама у ситастим цевима. Иначе, свуда где таквих доказа нема, може бити речи у крајњем сдучају само о вероватноћи. Па чак и она изгдеда му необично мада, скорс никаква. Прво, помоћу њнх не може се никако иити што уносити у биљку, нити избацивати из ње, из простог разлога, што пдазмодезама нема на површини, на оним дедовима ћедичних опана, које додазе у додир са супстратом, у којем дотична биљка вегетира, па био он вода, ваздух, земља иди какав живи иди изумрди створ. Једино, што би се још могдо узети, јесте то, да плазмодезме врше пренос у самој биљци. Ако би то било, онда би их н. пр. ваљадо у изобиљу наћи у тк. зв. штитићима код прокдијадог семења било кукурузног или других трава, преко којих се проносе мобилизоване резервне материје из ендосперма. Међу тим, ту их није до сада још нико констатовао. Сем овога, против горње поставке говори и та окодност, што би ради уношења иди изношења хранљивих материја из ћедије у ћедију морада постојати јака циркудација протопдазме кроз врло уске плазмодезамске каналиће, а она би по ПФеФеру била само од штете, а никако од користи. ПФеФерова критика, ма како јака изгледала, није у стању да КиницГердоФљево гледиште потпуно обори, јер и сама има својих сдабих страна.

1 Л\'. Р(еЉг: Р&ап2епр11узГо1о§1е, XI, издање, I св., Бе1рг1§', 1897., стр. 96.