Prosvetni glasnik

НАУКА И НАС1АВА

581

Бошковић МИС.1И да је воља потиуно сдободиа. Хоће рећи да. нема ничега што би могло мотивисати вољне акте, но даје искључиво човек у својим радљама остављен вољи као нарочитој моћи, која се ничим не управља. Она не само што није подложна утидајима физичког света но и психичког. Воља је слободна у одлуди и у свима другим радњама (Нћегит агШпшп, Пћег1;а8 тсНбегепИае). Ово екстремно индетермшшстичко гдедиште, како вели Марковић, слаже се понајближе са патристичким назором *Т. Аквинца о вољи. По овоме онако исто као и по Бопгковићу воља ничим није детерминисана, па ни самим духом. Разум по Аквинцу не детерминише вољу по узроку (саизае еШаеиИз) већ по свршеном узроку (саизае. НпаИв). Мене би дуго одвело, кад бих почео упоређиватп све оне ФилосоФСке теорије, које говоре у прилог противничким теоријама Бошковићевим о вољи. Довољно је што ћу само прецизирати гледиште њихово о овом предмету. Присталице детерминисане воље, какав донекле беше Лајбниц, Локе и др., узимљу да је наша воља неслободна, т.ј. да има извесних услова, ко.јп одређују наше решење за ову или ону ствар, и да није баш морало бити решење нешто у овом смислу, но да је то тако једино из тог разлога, што су били најповољнији стицаји узрока за. наше решење. Прави представници детерминистичке теорије о вољи сматрају све наше акције, на коЈе се позивљу индетерминисти као на доказ слободне воље, као резултанте многоструких узрока, којима је била воља изложена, и веле да је то морало бити, онако исто као што се какве природне појаве рађају из узрока, који са њима стоје у каквим Функционалним одношајима. Бошковић вели, у делу РћДоз. Тћеог., Јстајући против Љјбница о слободној вољи, и ако има каквих услова или повода да се ми пре решимо на ово но на оно, то слобода воље лежи у томе, што њој остаје да бира ово или оно и нио је њена одлука бнла слободна. Овде псбија Дајбницово гледиште о довољном разлогу, које га је довело до познатог његовог оптимизма. Т.ј. по Лајбницу све што постоји, мора имати свог оиравдања, па нрема томе и наша воља кад се у каквом смислу креће, кад се ми решимо за какву ствар, онда излази да је и то морало тако бити. Бошковић вели, досга ми можемо наћи разлога довољног зашто се воља решава, али нисмо у стању наћи довољно разлога за што више хоће но неће. Одавде се дакле мора извести да је воља у избору слободна, па кад је то, да се она не може детерминисати ни под каквим условима. 0 слободи воље позивље се Бошковић па самосвет о нашој слободној вољи, која нам је усађена вигаим бићем, које је по све истинито па према томе и наше уверење о слободној вољи мора бити оправдано. Као присталица индетерминизма није имао потребе доказивати, како бн се имала узсти људска одговврност за поједина деда човекова, јер је ту човек био слободан у избору, но инак он се баш познвље на овај