Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

583

До свега се овога долази само умом. Иростор и време познајемо нреко осећања као појаву. Осећањем додазимо до уверења да постоје честице атомске, јер би ми до ових истих утисака осећајних дошли, кад би се извршилл помераји између свију одстбјања атомских у извесном правцу, или кад би се баш и само њихово одстојање изменило. То исто важи и за време. Непротежне, месне тачке, у којпма се налазе непротежни атоми, само су стварни делови простора; те тачке, ти начини месног егзистовања јесу реалан простор, они су основ реалним међусобним одстојањима. Изван атома нема простора. Иразан је простор апстракција нашега ума. Простор и време нису реално бесконачни, већ могуће неконачни. Нросгор међу атомима, као и простор изван атома, имажинеран је, док су атоми стварно растављеви. Бошковић се иоводи за Аристотелом у доказивању да је простор реалан и имажинеран; код Аристотела Форма је главно, и она постаје реалном. Ствар без облика не постоји и по Аристотелу све су ствари добиле Форму, и у свету не може бити имажинерних и реалних ствари. На основу тога и Бошковић усваја хипотезу о нереалном простору. Бошковић се пита како је могуће да схватимо држање атома у нереалном простору. Ако простор стоји ван атома, како се месне тачке држе за нешто реално, нису ни оне идеалне. Изгледа да се овде Бошковићеви атоми приближују Лајбницовим монадама, само што немају свих особина, јер би нас то довело до монадолошког појма о простору, то јест да простор не постоји у ствари, или до старе атомистике да је и празан нроетор реалан. Све ово вреди и о времену. Бошковић мисли да је безграничан трен реалне битносги у времену. Али како се може из нојединих тренова створити атом ? Еако се из беекрајности може створити трајност, кад тачке просторне не чине реални непрекидни простор? Како се чини и ови су нојмови субјективне природе, и време се сасгоји из реалних и уображених тренова. Овде Бошковић као и пређе долази до монадолошког схватања о времену, или до старе атомистике, да појам времена постоји за се независно једно од другога. Бошковић се колеба између два гледишта, као што је случај био и са Кантом, којЦ је двадесет година био уз оне, који су сматрали простор за реалан (1747) а носле је пришао идеалистима (1770). Кант у делу топа(1о1о§ћа, рМзка 1756 излаже гледиште о простору да је реалан, да су његови елементи стварни и непротежни, и да је нразан простор потребан због кретања. 1770 у делу Ве тшкН зепзЉШз аЦие т1е1И§1ћШз Јогта е1 рппС1р18 излаже мисао о простору и времену да они нису реални већ Феномени урођени људском уму. Да би одржао своје атоме Бошковић .је задржао реалност тачака у простору и нетрајних времених тренова, док је општи простор сматрао