Prosvetni glasnik

46*

НАУКА И НАСТАВА

693

кидност не би могла бити по томе, што се не би могдо замислити пренашаље једновремепо каквих год акција, које се саопште извесном делу атомском, на остале његове делове, који су у међусобној каузалној вези, Фехнер згодно примећује Бошковићу да му се при доказивању непротежности атома само не може одобрити хипотеза о рашћењу репулсивне силе при бесконачно малом одстојању. Но ово је и Бошковић знао. Бошковић сам на витпе места мисли да се ово може објаснити тиме, што он сабе сконачним рашћењем репулсивне силе везује потенцијадност њене количине, као што смо при његовом резоновању о бескрајном простору видели. Дакле по Бошковићу може се узети да је егзистенција свега онога што је бесконачно у тесној вези са могућношћу (ро^епШ) а коначне количине ма чега само су реалне. Овде ћемо прво прећи на Бошковићево доказивање да постоји закон непробојности и (непрекидности) поступности. а). Само код променљивих количина може бити речи о непрекидности. То ће рећи, кад извесна величина променљива прелази са извесне вредности на другу, то она може учинити само тако ако је прешла све оне вредности, које се налазе међу њеним одређеним тачкама између којих се врши мењање. Тако исто кад извесна количина. пролази какве максимуме или минимуме, ту промену у својим особинама не може ннкако извршити скоком, већ постепено у простору и времену. Бошковић налази да закон непрекидиости има смисда само по сукцесивним менама, а не и по коегзистенцији, 1 т.ј. има смисла за кретање и оно што је са тим кретањем у вези, а то су брзина, сида и промена међусобног одстојања. Ово нема смисда за непротежне атоме, а има за замишљени математички простор и време. Он веди да у природи нема готово ниједног примера, који не би могао уверити о егзистенцији овога, закона, а што по неки изнимак може на први мах изгдедати као да постоји, то више долази од непознавања правог стања. ствари, но од саме егзистенције каквог изнимка. Па и сак смисао сукцесивности сматран са ФилосоФске стране био би норемећен, кад би се замислидо да може бити скока у природи. Ово би се противидо и здравом разуму јер како би се дадо замислити да у једној динији, којима се је Бошковић сдужио за тумачење ове своје полазне тачке, може у истом времену бити две ведичине. Бошковнћ узимље да се у свему, што се у природи догађа, опажа извесна поступност, и то ваља узети као низ извесних чданова, који нису одвојени, већ подовином улазе у предњи, а половином у задњи низ, и на тај се начин одржава целина и непрекидност, у томе се огледа она веза међу природним стварима. Питање је сад, како се да протумачити прелаз из стварања у уништење (сгеаИо, ашћПаНо). Мора по овоме да има какве везе измећу једне и друге појаве. Бошковић веди да уништење, не-

1 Ка<1 Магсо. 641.