Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

697

метније, тим очевидније, што даље иде време. Тежња да све узме у руке врши се све јаче и јаче; дете се свему пружа, све хвата, по свему гребе прстима, особито по собном тапету, дупа разним стварима по стоду, глади рукама одважно по свима стварима, до којих може доћи, па чак и по онима које су шиљасте, угласте и оштре. Дете често маше по в-аздуху час десно, час лево, као бајаги да удара по нечему. Узевгни у руку неку ствар дете је одмах, истина не баш увек, носи устима, а често задовољава се држањем у рукама, глађењем (трљањем) и ударањем. Наравно, у прво време несигурно пружа руке предметима, не уме да их хвата и држи, но, доцније, постепено добија иотребно искуство и утврђује се у њему. Доста дуго време руке дејствују заједно; ако се једна дигне, диже се и друга, макар другој и не била потреба да се дигне. Мало по мало свака рука почиње делати одвојено, засебно и самостално, дете добије могућност да држи ствари у свакој руци. Тада се појављује неодољива тежња завлачити своје прсте у све могуће отворе — У рупу на брави, у уста, у уши других лица, у рупе и разрезе на. хаљинама, у исцепана места на тапету, и т. д. Идући по собама дете воли да затвара разне отворе, рупе, — отварати и затварати свако орманче и вратанца, и што нађе унутра узима у руке, разгледа и баца на ноље. Превртање књига, метање кључева у врата, извлачење затварача из Флаша, пресипање граха, просипање воде, у опште свака радња која се ради рукама, постаје најомиљенија забава и игра детиња. На крају прве године, и у почетку друге, гдад пипања још је у потпуном иламену, непрекидни свраб у рукама још се продужава. Наравно, упоредо с радњом руку развија се и радња других органа спољних осећаја — виђења, слушања, мириса; али осећај пинања јавља се као претежнији. Ако се може говорити о глади шгаања, онда се може говорити и о глади виђења, слуха и мириса; али глад пипања је најоштрија и најнестрпељивија, која принуђава на брзо и разноврсно задовољавање. Услед преваге руку над осталим органима (чулима), и ум детињи напуњен је поглавито осећајима и представама добивеним пипањем ; — то ,је ум руку, ногу, трупа, органа варења, а не виђења, слуха и мириса. Последњи елементи само допуњују оне прве. Сисање и хватање — то су сродни процеси. Сисање је осећајно — мускулни процес; он се састоји у радњи усана (а за тим органа варења) којј изазива спољашњи надражај, у овом случају — дојке, надражај, који се састоји у додиру страног, спољњег тела са органом. При хватању суштина процеса ова је: додир предмета са органом хватања, а за тим осећај пипања. На процес варења хране може се гледати као на специјални осећајни процес, који је удружен, пропраћен, са особитим осећајима — глади и ситости. На тај начин, карактеристика детета у првом полгођу његовог живота, као сисанца, а у другом као хватајућег бића, своди се у самој ствари на ову главну особину: у првој