Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

703

уста себи и другима, да почиње игарти се лоптицом, ходати на нрстима (да се прикраде) и т. д. — има врдо много. Од њих знатна количина бива по некад врло сложена. На пример: дете представља како мати игра — тупка на месту, олако нридржава хаљину и нагиње се, моли се Богу, просто или с поклонима до земље, клањањем на колена, па чак и стајањем на једној нози; своје луткице од гуме девојчице перу, бришу, терају да се моле Богу, па мећу на постељу да спавају. Иодражавања неограничавају се само на живе људе, него се простиру и на слике. Подражавајући сликама деца представљају неког како спава, труде се да стоје на једној нози, показују како на слици деда прети мачки која гледа да однесе рибу, хватају ручице и ножицу као неко насликано дете, и т. д. Очевидно, такве подражавајуће радње нису могуће без умења ходити. У свези са појачавањем памети и развитком кретања, у деце друге године живота знатно се повећавају специјално умне радње и постају разноврснија осећања. Од умних нроцеса те године обраћа на себе пажњу однос детета према приступачним му причама. Деца особито пажљиво слушају кад им се нешто прича, особито ако се у причама помињу позната им лица и предмети. Приповедачима деца воле да гледају у лице, у очи, па чак и у уста. Кад је прича свршена, она траже да се продужи или понови; завлаче приповедачу прст у уста или ударају му у зубе, као бајаги хоће да кажу: „нродужи, молим те, што си ућутао" ? Неправилности које деца опазе у причи, исправљају сама. На поду је лежало парче хартије. Девојчица (од једне године и 7 месеца) видела га, а дадиља узела и дала њој. Потом дадиља казала да је мама испустила парче хартије на под, а она да га је спазила и узела. У том девојчица, место приче, ударила је дадиљу и метула руку на образ (знак којим је означавала себе). Тада се дадиља поправила и казала да је л,евојчици видела хартијицу, а дадиља да ју је узела и дала девојчици. Девојчица је са задовољством неколико пута једно за другим слушала тај разговор, сама изговарала речи: ,,мама, дада", и стављала руку на свој образ, т.ј. називала себе. Ну како треба тачно поновити оно што су приметила или чула, деца за то ни мало се не љуте, слушајући једну исту причу без икаквих измена десет и двадесет пута једно за другим, и стоти пут у недељи и месецу дана. У опште, дечје мишљење, које се тек сад буди, одликује се крајњом механичношћу. Без и најмањег негодовања и жалбе деца десет пута једно за другим понављају једне и исте покрете, речи и гестове. Девојчица од две године и две недеље, четрдесет и три пута је једно за другим палила и гасила свећу са задовољством; кад су се с том девојчицом, на крају друге године, старији играли бежећи и јурећи је по собама, она је редовно бежала у једном истом правцу, а никако није хтела бегати у противном працу; та иста девојчица, запазивши где ко 4-5*