Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

за покретни изражај. Ту1ог вели, да би немогуће бидо, да дете дође до правога говора без покретања, 1 јер већим делом значење речи учимо знацима показивања, мигања и т. д. Покретање је, рекох, конкретније, изразитиЈе, него реч. Но то не вреди за знаке, које својевољно изражавамо, као што су у алФабети глуво -немих, .јер најстрожије узев ово пису никаква покретања. Речено вреди за свако поједино природно покретање, које предсказује ствар. Ако ћу, вели опет Ту1ог. да речем „стојати" иди ,ићи", то се лаћамо уобичајеног знада, који неко значење имаде, а због тога већ, што су људи дошди на то, да мора баш то да значи; јер иначе би овај знак исто тако могао и друго шта да значи. Ако глувонемо дете држи руку тако, да два прста подбочено додирују сто, па за тим опет креће руку по стоду тако да прстима наизменички , иде*, то су његови знади за стојање и ходање, што бива сасвим обично, без икакве вештине. То је сдиковно, очигдедно без вештине, а куд и камо .је схватљивије и конкретније и за појимање и за извођење, него што је сама реч. Редативни број покретања се код нормадне индивидуе губи постепено, кад живот, језик и васпитање напредује, те покретање саразмерно малу удогу игра, док се већина представа наших речима изражава. Узрок употреби покретања је у оскудици речи, у сиором развиЈању особине говора, и што се, где .је и развијен говор, покретањем .јасније изражавају јаки душевни надражаји, нарочито код дица (особа) живог темперамента. Ово све троје налазимо код мадога детета, те се онда може проучавати у тројаком правцу. Прво: деца су у периоди кад не говоре слична онима, који су говорну особину изгубиди иди што је нису никада ни добиди. Друго: дете је у неиотпуно развијеној говорној особини сдично подуобразованим људима. којих је говор непотпун, те су принуђени да се помогну покретањима. За дивљаке се веди, да имају такову врсту говора, т ■ се у мраку не могу ни да разговоре. Треће: код деце је, као што смо видеди, осећајност више развијенија, саразмерно узев, него у доцнијем животу; и дете је сдично одрасдом, који је но природи јаче осећајности. Ллца,. што се у нормалним придикама слабо сдуже покретањем, употребљаваће ово у мањем или већем у страстном говору или расправама. Јужноевроиске и источњачке расе много више гестикулирају у говору, него хдаднији народи запада и севера. У покретном говору су и са Физиолошке стране три основна знака: а) Кретање тедесно (као махање гдавом, ноказивање прстом). б) Израз дица (као нпр.: купљење обрва, развлачење усненог кута у љутини).

1 Оотади реФлексивног докретаља нас уверавају о овоме нарочито тамо, где и одраслији човек не имајућн речи за неке нојмове, изражава ове иокретањима. Прим. Прев.