Prosvetni glasnik

радња главног пјросветног савета

225

С тим је Буквар завршен, те се одмах прелази на читанку у којој је много чатива, које би пре нодносило за децу по забавиштима, но за децу, која су ступила у осму годину. Кад се то одбије, остаје врло мало погодног материјала за обраду. Према свему томе, овај Јовићев Буквар заостао је у сваком погледу иза Чутуриловог старијег Буквара, а и читанка му је слабија од старе Натошевићеве читанке, а словарицу, која је дошла као новина осудила је већина учитеља, јер ју је у школи одбацила. Овим стечајем, није се дакле дошло до бољег, већ до горег уџбеника и то ће бити узрок, што је за Буквар расписан прошле године нов стечај. Па тај стечај пријавила су се сем Јовића и Чугурила, још три нова писца и то: Градоје Бушљетић, Владимир К. Петровић и анонимни писац „Развитак". Ја ћу прво да реФеришем поднесене Букваре ових нових писаца, па ћу после прећи на писце, који су нам познати још из раније. I Буквар Градоја Бушљегића Ово је рђава компилација Јовићевог и Чутуриловог Буквара. Бушљетић прихваћа у говорној и у ручној припреми словарицу, коју је Јовић унео у састав Буквара на мало други начин. За ручну припрему узима цртање с простим правим и кривим линијама. Упоредо с тим иде разликовање појединих гласова. Ово се не постизава анализом из појединих речи, већ простим подражавањем. Тако се први глас а изводи подражавањем детета које плаче. Други глас т изводи подражавајући труби, кад свира; трећи глас с изводи подражавањем змији, кад сикће итд. Кад деца познају два гласа, онда се синтезом прелази на изговарање слогова и речи. Глас, којим дете илаче (а), и глас, којим труба труби (т), изговарају се заједно ат. Тако се добија та, тата, итд. Ово је погрешна основа. Оваким синтезовањем не може се избећи гласовно, па ни слоговно срицање, које је за учење читања најопасније. Деца, навикнута на срицање, врло се тешко од тога одвикавају, а то се не може никако избећи, ако се гласови посебице изговарају. То важи нарочито за сугласнике који засебно изговорени вежу за се неки мукли самоглас, те тако чине као неки слог за се. На пр. тђ ... Кад се на то надовеже а, дете ће се дуго мучити изговарајући тга, док га на иослетку учитељ не нагони да та два гласа изговори као н он, та. У слоговима с више гласова, ићи ће то још теже, а тако исто и у речима с више слогова. Ту је, при таквом поступку, срицање неизбежно. Подражавање познатим гласовима, деци није никако на одмет, но оно се употребљује, кад деге поједине гласове било навиком, било из другог ког узрока не изговара правилно. Да би га учитељ од тога одвикао, прибегава и томе, те га упућује, да подражава гласовима у природи; но за само познавање гласова, то се не може узети за правило. То најмање може послужити за само шчитавање нарочито оних речи, које су сложене из више гласова. Колико би се ту узалудног времена потрошило, навешћу само један пример. Учитељ хоће, да му дете шчитава реч снои. Да то постигне ставља ова питања : Кажи како змија сикће? ( сђ ). Како ловац ваби кера? ( нђ). Сђ.. нђ. Како свиња рокће (о) сђ-нђ-о . Шта се чује кад човек пуши? ( ђ) сђ-нђ-о-иђ. Изговори то заједно? сђ-нђ-о-пђ = сноп. Колико је ту бескорисна рада, а резултат је оиет несигуран, јер се гласовно срицање не може избећи. Из овог примера види се, да ово Бушљетићево подражавање гласовима иде до апсурдности. Ово би било још очитије, кад би за синтезовање појединих речи по његовом начину, навео још који нример.