Prosvetni glasnik

РАДЊА ГЛАВНОГ ПРОСВВТНОГ САВВ1А

235

Верујем. да је за почетак у српском језику врло тешко наћи кратке погодне речи. Таквих је речи мало и отуда су писци букварева прибегли речима: ос, ат, сат, аои итд. Критичари тим речима највише замерају, но ко год почне буквар писати по методу нормалних речи, не може ове непогодне речи никако да избегне. То се види и на свих ових пет букварева, које сада оцењујемо. Чативо је у овом делу правилно и одабрано; није просто ређање речи, већ одмах се траже речепице, које децу могу впше заинтересовати. Тако већ код четврте слике имамо: син носи сноп, скини сноп итд То је добро и реченице које употребљује, врло су погодне. Писац нам у својим основама није објаснио једну недоследност, на име зашто код иисаног слога не употребљује никакав знак, а код штампаног употребљује најпре запете, а после чак и знаке пптања и дивљења. Пошто су деца тако научила сва мала слова, писац износи три прегледа свих малих слова и то: 1. по реду, како су учена; 2. по реду сличности; и 3. по реду азбучности. То је излишно. После долази исто штампаним , словима. То понављање једног и истог материјала убија интерес. За овим исписује самогласнике, па онда сугласнике Граматици нема места у Буквару После тога прелази на велика слова, почињући прво с писанима. Ту на стр. 29. излаже их ио реду сличности заједно с малим; на стр. 30 у истом реду без малих; и^посде опет т реду како иду у азбуци. Преписујући, деца ' треба да их науче. Но то би морало трајђт2 жкрл.ико дана. После тога долазе по азбучном реду најпре мушка, ца онда женска име .на, а после презимена и једно писмо, у коме се истиче која се велика слова разликују по облику од малих. Тим редом хоће писац да научи децу писати велику азбуку. Човек се мора довијати, како би то радио по овом Буквару; но ма колико мислили, не остаје нам други начин, но механпчко преписивање; дакле, оно што је најгоре. Куд и камо је овај одељак у опште боље изведен у Буквару Петровића и других конкурената. За тим се прелази на штампана велика слова. Ту су по азбучном реду поред малог, штампана велика, најпре управна, а после коса. За овим само велика слова у азбучном реду, па онда велика курсивна. Тако се то ради по граматикама, из којих одрасли хоће да уче стран језик, али тако се не може радити с децом од седам година Много је тражити од тако мале деце, да упоређивањем разликују и упамте тридесет разних облика од једанпут. Поред тога, овде су узета коса курсивна писмена. Према томе и овај је одељак израђен погрешно. Писац је у својим основама истакао, да децу треба научити, где се џишу велика слова. То је добро и то чине сви добри учитељи, но и та ортогра$ска правила немају места у Буквару. У Буквару не сме бити никакве граматике. Изводећи то, писад је „ирећерао" заборављајући, да је круг дечијег знања још врло узан. Тако, по грађи, коју је унео у написима: вароши и села, реке и потоци, брда и планине, земље и народи, писац претпоставља, да деца. долазећи у школу, знају сву Србију и друге српске земље. То је сасвим неприродно, јер то деца уче тек у III и IV разреду. Леп и врло погодан је напис на 39. стр. у виду приче о Завиду, а остало му не ваља. Написи: чиме што радимо, гласови у животиња, ко шта ради, занимања, како ко шта ради — добри су, а нарочито за овај део Буквара. Тако исто добар је и напис Божић.