Prosvetni glasnik

532

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Тип овакових жена у тим крајевима није редак. Таква жена стоји као нека копча између мушкиња и женскиња; она је, тако рећи, ослобођење оне деспотски потчињене жене и приближење човеку. Као таква међу женама она је средиште, чијем се утицају потчињавају све остале жене, а коју у исти мах високо уважава мушкиње и о њој води с респектом. много више рачуна него ли што га онај деспотски васпитани домаћин уопште има према осталим женама испод њезиног нивоа. Таква жена има силан и благотворни утицај не само у кући свога сина и унучади но и у осталим домовима. Она утиче на све: она је васпитач жен&, помагач људима, лекар, сестраимати, како где устреба. Она болесници, на самртничкој постељи, ублажава иатње и заваркује је надом: и болесница, која до мало час није била у ставу да ишта окуси, охрабрена њезином утехом, осећа да ће јој пријати јело кад је она својом руком заложи. Ову лепу и солидно склопљену сличицу вредно је нрочитати. Баба Гаји, по својој обради не уступају ни друге две сличице: Здравко Протођеров и Митар Грк. Обе слике извађене су из живота и јасне су цредставе онога живота цатријархалнога, скроз примитивнога и потчињенога туђинском азијатском господарству. Да из ових сличица правимо изводе, примера ради, нећемо, јер би их, одвајајући их од целине, иштетили. Читаоци ове рецензије нека ирочитају целе приче, па ће се и сами уверити у ово што до сада рекосмо. Да сведемо. Зарија Поповић овим трима сличицама потпуно је оправдао ону нашу похвалу коју смо ми једном приликом у „Бранк^вом Колу" исказали, поводом његове књиге „Пред Косовом". Овде би могли завршити ; али би били непотпуни, када се не би обазрели укупно и на мане прииоведачеве. — А г. Зарија није такође без њих. И те мане, ако их приповедач не уочи за времена, могу у даном моменту ностати кобне за даље његово развијање. Кад ово кажемо ми имамо на уму прву књигу: Слике из Старе Србије, у којој се налази приповетка: „Духовник". Ова, по својој драматичној суштини лепа слика из живота, као придоветка у њезином уметничкоме значају врло је слабо обрађена, тако слабо, да се ни из далека не може упоредити са сликама из друге књиге. Међутим, по сво.јој садржини и богатству сценарија, она би могла бити једна од најлепших његових прича, које је до данас написао.На овој приповетци опажа се јасно приповедачева тежња да у приказпвању једног живога типа остане што је могуће вернији материјалној истини, како се она јављала у самој суштини својој. Догађаје, који су се дешавали и сређпвали око Духовникове особе, он је прибележавао верно, можда хронолошким редом, без обзира на то, хоће ли то ићи у прилог уметничкој обради саме приповетке. На тај начин ми смо добили, до душе, један лен материјал за приповетку, али сиров, необрађен, коме недостаје оно, што