Prosvetni glasnik

ОЦЕНЕ И ИРИКАЗИ

533

је за ирииоветку као уметничку творевину много потребније од материјадне истине — а то је уметничка обрада саме приче. Ова претерана савесност, да се не изостави ништа, да се не дода ништа и да се догађаји и Факта изложе хронолошким редом онаква каква су, често без јаче уметничке везе са лицем које је носилац и средиште драме, учинила је да приноветка Духовник као уметничка творевина изгуби своју вредност. Та тежња за савесношћу према материјалној исгини смета уметничкој слободи, не да приповетци да се развије онако како то њезина уметничка истина захтева. На ову своју ману приповедач мора обратити што већу пажњу, како би је у будућим својим радовима избегао; јер докле год он буде жртвовао уметничку материјалној истини, дотле ће му свака таква приповетка остајати само као сирови материјал који очекује нову обраду. Тежња за очувањем ове материјалне истине огледа се у свима радовима г. Зарије. У књизи „Пред Косовом" она не смета у колико нам је приповедач хтео дати своје доживљаје у виду мемоарскога излагања; али у чистој ириповетци то већ не иде. По на срећу, та његова савесност за хронолошким и историјски верним излагањем догађаја у најновијој, другој књизи његових приповедака, није била од штетнога утицаја; у овим трима сликама он је уснео да оно двоје сложи и да нам даде три потпуне сличице из тамошњега живота. А у томе и лежи оно наше раније тврђење, да је приповедач овом свеском приповедака, одскочио од ранијих својих радова много више. И још нешто. Г. Зарија не би требало да се и даље задржава само на обрађивању кратких сличица. Ово су портрети, на којима се огледа потпуност и верно иознавање живота и особина онога. дела српскога живља. Као такве ове три слике успеле су да се изједначе са најбољим умотворима у нашој књижевности те врсте; али нриповедач не треба да остане само на оваквим радовима. Познавајући све нијансе онога живота, он би нам могао дати приповетку ширег обима, у којој би се могло свестрано разрадити читаво једно доба заједно са типовима, лицима, околином и приликама у којима та лица делају. Но то је наша жеља, која ништа неће сметати приповедачу да, баш и ако је послуша, и даље ради на старосрбијанским „обличијама" као што су Баба Гаја, Здравко Протођеров и Митар Грк. Приповетке Зар. Поповића заузеле су већ одлично место у нашој младој књижевности и ми их најтонлије препоручујемо читалачкоме свету. Дуаг. Ј. Илијћ.