Prosvetni glasnik

500

ИРООВЕТНИ ГДАСНИК

Погрешка је узимаги да се сва лица латинскога пасива могу пре-вести само 3. лнцем пдурала актива у пашем језику, јер уз пасив латински обично стоји и радпо лице у аблативу са а{1) (на пр. <1осеог а 1е ти ме учиш, <1осепз а те, аћ ео, а поМз, ађ егб ја те учим, он те учп, ми те учимо, они те уче) и од лица у аблативу завиСиће, које ће лице актива битп у српском језику. Тако ће се само Лосеог аЂ егз превесги са уче ме, али пе и Аоссог а 1е (аб ео и т. д.) учиш ме (учи ме) и т. д. Казати да се сва лпца латинскога иасива преводе нашим 3. актинним лицем плурала, то би значило да се у свакој прилици при преводу латинскога пасива може употребити то наше 3. лице плурала акгива, а то ие може никако бвти, ако је у аблативу казано и радно лице. Стога је у граматици г. др-а Ђисаловића (стр. 45. § 51.) погрешан иревод 3. лица зт§. пасива, где стоји ово: До1Шиг диже се (у два значења: диже себе и дижу га)." Никад 1о1Шиг не значи диже се у значењу диже себе, него у значењу диже се, бити дизан од другога, диже га други, а диже себе, то је МШ зе, а не 1о1Шиг. ТоМИиг превешће се са дижу га само онда, ако уз тај облик стоји аЂ егз, а ако уз њега сгоји аблатив [са а(ћ)] кога другога лнца, онда ће се у српском језику употребити актив тога другога лица. Иасив с реФлексивом имамо и ми, на пр. „Тада њему вила говораше: Бјежи, г Боко, жалосна ти мајка! Ногибе ти на Тимоку Вељко, ј Разби ти се на Равњу Милошу" (Вук, н. пес. Растанак Карађорђа са Србијом, 20—24), где је разби се = би разбијен, разбише га, а не разби себе или То је срећа војничка дон'јела,| Не може се царство задобити На душеку сво дуван пушећи (Вук, нар. иес. Устанак на дахије, 121—123.) и т. д. Београд августа 1904. год. Ј. .1уки}>.

Србија и српски покрет у Јужној Угарској 1848 и 1849 од Драг. М. ПавловиКа. Награђено из задужбнне др-а Љуб. Радивојевића (Издање Српске Краљевске Академије). Београд, 1904., 8', стр. 180. Цена 2 динара. ПроФесор Павловић пружио нам је досад неколико ваљаних и темељних радова из наше исто|,ије, који су му и код нас и на страни прибавили глас озбиљног научног радника. Питања којима се бави г. Павловић долазе у ред оних, која се норед свог великог значаја за дипломатску историју Евроие, дотичу јако и Историје Српскога Народа. Та се пак питања могу успешно иретресати, јер се по разним архивама налази дрста материјала, махом досад необјављиваног, а сем тога исто-