Prosvetni glasnik

438 ДРОСВЕТНИ глдсник

мена... Него да оставимо сељане: наша интелигенција не зна за сласт од јуначких игара, од витешке утакмиде. Колико су пак званични учитељи гимнастике уносили воље за своју струку навешћу пример из својега ђаковања. Нама је у гимназији предавао гимнастику добри Асканије Сеулмајер, чувен са своје телесне снаге и умешности у раду. Ади он није знао шта ће с нама, јер није знао српскога језика. Једва смо чекали да нам каже: „Крудиш на поле!" (груди на поље), па да ударимо у кикот... Цео нам је час пролазио у задиркивању, викању и објашњавању с њиме. Кад се доброме учитељу досади наш немир, приђе најнемирнијему, ухвати га за плећке па подупрвши добро палцима о обе плећке иочпе их исправљати као улубљену теисију... Од великих болова ђак се почне дерати из све снаге, а остади га прате. Кад пређе дара меру јадни наш учитељ зовне директора, који дође и добро се на нас извиче, а по потреби нас и казни. 'Греба још свему овоме додати пуну собу прашпне, и опда се може замислити каква је корист од такве гимнастике! Али, што рекао наш Доситије: „Често и мала варница ужеже велику ватру!" Што није постигао званични учитељ гимнастике — постигли су наши учитељи који су даље видели од доброга Асканија. Први наставник који нам је, узгред на часовима објаснио потребу телеснога вежбања и упутио нас да вежбамо наизменце и тело и дух, био је омиљени наш наставник, сада покојни Св. Вуловић. Био сам тада у другом разреду у Великој Гимназији. Становао сам на Западном Врачару, и чим би из школе кући дошао бацао бих камена, скакао и на Једној ораховој грани дизао се и спуштао на рукама. Све сам то чинио сећајући се речи својега наставника. Кад сам из Велике Гимназије прешао у Теразиску Нолу-Гимназију таква нам је упуства давао проФесор К. Црногорац. Његови су часовн за нас били права сласт, а излази с њиме у Топчидер, у Гаковицу и на Авалу, ради прибирања биљака, наша највећа радост! Ту се поред обилате поуке: певало и свирало, играло, скакало, камена бацало и рвало... Такви дани из детињства никада се не заборављају!... Ми Срби, као млад народ, често погледамо на велике и наиредне народе и хтели бисмо њпхову величину и напредак, али нећемо њихов труд и зној; хтели бисмо енглеску озбиљност, али нећемо ону њихову отвореност, ону природност која налази уживања у простоти и у детнњској радости. Шта би се у нас рекло да неко заповеди угледним личностима којега било места да са својим породицама изађу на које оближње брдо, код каквога студенца, па да ту проведу дан у разним јуначким играма, у лоптању, у певању, у свирању и у игрању?!... А то све чине данас Енглези, а чинили су и наши стари Срби код својих цркава, код манастира, код записа: на сваком скупу — сабору — који је био на. отвореном пољу.