Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

439

Кад сам био са службом у Параћину често сам с колегама и с ђадима излазио у поље и на брдо, где смо се игради доите, бацали се камена, скакади, трчали и певади. Посде таквога издаза често смо се враћали накићени, ади не вином — јер га није ни бидо, него зеденидом и певајући продазиди смо градске удиде. То је у почетку бидо веома чудно параћинским грађанима и чуда се неповољна оцена за њихова директора: „Мисдиди смо да је овај директор паметан човек, а оно, .међер, и он био нека будада..." Ну ми се нисмо на те оцене обазиради. Намера нам је бида да наши ученици заводе витешке игре да им се у раној мдадости учврсти то уверење: да им је тедесан рад тако исто нотребан као и умни, и да напредак дедога народа зависи од здравља, а здравље од тедеспога рада и уреднога живота. Из те жеље написани су ови ретци јер дубоко верујем да су нашо.ј омдадини потоебне овакве ствари. ❖ У детињству сам био маден и журав. У основној шкоди нисам имао ни једпога друга од којега бих ја био јачи, а у гимназији су ме звади „Мади Пашић" и „Попче". Прва ми је гимнастика бида у скакању и у бацању камена, у игрању допте и у нешачењу од Београда до мојега седа, испод Космаја. Све је то за мој сдаби организам бидо скоичано с ведиким напрезањем. Увек сам посде скакања осећао јаке болове у ногама, а после бацања камена такве исте бодове у руци. Трчати сам могао врдо мадо, јер сам имао далак. Кад сам подуже пешачио путујући у седо, другови су ме моради остављати на по пута, у гостионици, да се одмарам, а они су продужавади пут без мене и јављади мојему оцу да ми ношље кода. Пдивати сам научио тек у трећем гимназиском разреду, јер се у Шумадији не зна за пдивање, по што нема дубоких река. Коња сам јахао код куће о шкодском одмору, сваки дан, и то ми је веома добро чинидо. Гимнастику на снравама радио сам врдо мадо, јер су справе биде затваране, а наставника за гимнастику имади смо само за две године, па и то нередовно. Кад смо на гимнастичко вежбадиште оддазиди сами, бивали смо кажњавани. Тако сам се отимао, како сељаци кажу „од рђе" до своје седамнаесте године, када сам свршио другу годину фидософског Факултета на Бедикој Школи, још као најмањи и најслабији међу својим друговима. Годину дана, због првога рата, провео сам код куће у седу као општински писар. Поред писарских посдова радио сам и теже кућевне послове, јер се слуга није могао добавити. За ту годину дана необично сам порастао и развио се, тако да кад сам наставио шкоду (трећу годину на Великој Шкоди) већ сам стао у ред најбољих скакача и бацача измеЈ^својих другова, које сам друге године и надмашио. Овај срећан п{ЈТОбражај са мном утврђује ми веровање: да младића од 16 до 19 године не треба оптерећавати умним многим радом, а запуштати му развитак тела. Најтежи умни рад за нашу