Prosvetni glasnik

440

ИРОСВЕТПИ ГЛАСНИК

оиладину — спрема за испит зрелости — пада баш у ово доба. У великој бризи да иам деца што пре умно сазру, не опажамо како место умне зрелости наступа арезрелост, а место бујне мдадићске тедесне снаге клонудост! Заборављамо оне пословице: „Човек се учи док је жив..." и „Чувај снагу за мдадости..." Посде свршене Велике Школе будем посгављен за практиканта у Гл. Контроли где проведем једну годину. Да сам остао у тој сдужби не бих добро прошао био, јер посде дугога седења у канцедарији, требало је гимнастиковати, а то је бидо престало, јер више нисам био ђак, него господин! Место игралишта на Врачару дошло је седење и певање у загушљивим каФанским собама. ГГосде једне године таквога живота будем постављен за предавача у Адексинцу.. Овде сам затекао повећи број младих тедеграФиста с којима сам често издазио ка Рујевцу и депу околину адексиначку, те смо бацади камена, скакади и певали, наслађавајући се и депим погдедом на све стране. За ову своју љубав према природи, према гимнастици, према песми, као и према овим младим људима из „друге струке" добио сам опомену од својега директора. „Не дичи то наставнику!..." рекао ми је једном озбиљно мој старешина. Чудна времена! Срећом те смо се брзо растади. Посде два месеца будем премештен у Чачак. Овде је већ било друкчије. Старинске наше јуначке игре, бацање камена и скакање. још су овде биде у пуном јеку, а кад нам дође и Др. Ј.аза Илић лекар, склописмо мадо гимнастичко друштво, наместисмо справе у врту доктора Еужеља, који нам је ту усдугу беспдатно учинио, као велики пријатељ гимнастици. Недељом и празницима скупљао се у томе врту повећи број грађана и чиновника, те смо проводили време у вежбањима на разбоЈу и на вратиду; бацади се камена и скакади. Ја и доктор Л.аза бацади смо најдаље тешкога камеаа с места; ја сам скакао најдаље с места, Жуја месар из трке, а Васа Гавровић, трговац преко кдупе (то је научио скачући сваки дан у својем дућану преко прага) и бацао је најдаље камена обема рукама омаушке, трчећи. 0 тешкој атлетици причао нам је нок. Пера Степић, нредавач, који је учио у Немачкој и у Фуанцуској, и тамо гдедао атдетске радове. У то доба писао је у Раднику Др. Драгиша Станојевић о „јуначким играма" и о једној великој утакмици немачких атдета, на којима .је некакав Рест, месар, био у дизању терета први, а наш Драгиша други. Отада сам сидно заводео атлетику, али је нешто још силније било од те љубави према њој. Чести премештаји и друге тегобе нису ми дали да. се у њој вежбам, али наших народних, јуначких игара нисам никада напуштао. Еамена има свуда, скочити се такође може свуда, а и од кућевних посдова да се направити корисна гимнастика — те сам тако увек подмиривао потребу тедеснога рада. Дизање терета најпре сам видео приликом мојега сдужбовања у Београду 1887. г. у гимнастичком друштву „Сокоду". И ако сам би >