Prosvetni glasnik

ЈЗАУКА И НАСТАВА

443

и казује на коме је дарство: „Видите ли, Бог вас не видео?!... Књага каже на Урошу царство!..." Исто тако мудар кодико и јуначаи био је и Обилић кад је казао Цару Л.ази какву цркву да сазида, јер је предвиђао несрећну судбину својега народа! Еао што за сваки посао, који хоћемо да нам буде угледан, треба имати јаку вољу, тако и за гимнастику. Кад се сгекне уверење да је нешто добро — онда се не треба много размишљати, јер, како вели Његуш: „Ко разгађа — у нас не погађа!..." Не треба се плашити првога умора од пешачења и оних нликова и жуљева на стопадама: то ће бити за који дан, па и проћи. Ти су жуљеви малене жртве за оно уживање које ће се добити од пешачења на Авалу, или на које друго брдо, и од онога иријатнога умора, који ће се осетити, кад се у вече кући вратимо, жељни санка и одмора, који су нам тада слађи од најлепшега концерта. Из таквога осећања постала је она наша народна оцена: „Слађи је санак од меда!" Та цео смо дан били на концерту, у ненадмашној хармонији коју чине: сунце, ваздух, шума, птиде и дивни погледи на све стране! Треба пристати на то да је лепота у простоти, а иростота је само оно што је ириродно и истинито. Угледајмо се на Енглезе, који су најбоље разумели старе Грке и Римљане, л дали толики значај народним играма у отвореној природи. То су исто чинили и наши стари. А да шта је наш сабор, него само у мањем размеру скуп старих Јелина у Олимпији ? Ја сам био срећан те сам, у својем детињству,био више пута на саборима у Шумадији. Велим среКан, јер за те радости, које смо ми старији на тим саборима осетили — наша деца не знају. С таквога сабора враћао се сваки иотиуно задовољан. Старци и старице нашли су у цркви молитве и утехе, а изван цркве мудра разговора: „Удари се памет на памецу..." Ко је за игру — наиграо се до миле воље; ко је за песму — напевао се, ко је хтео да се ухвати „у кости јуначке" — и тога је имао... Нас, деце, нису се онда тицали мудри старачки разговори и њихово тихо певушање за „совром" — ми смо гледали и слушали оно што се јаче, ма по чем, истицало. А нисмо знали куда ћемо пре! У једном крају снаашим и лепим девојачким гласом пева уз гусле чувеиа Ваљавка, девојка, која је од „краста" остала слепа, и необично сажаљење будила у сваког. Око ње се слегао силан свет и само се чује звекет крајцара, јјкоје падају у метални суд, сахан, намештен испред гусларке. Сваки слушалац отвара и кесу и срце и са сузама у очима сдуша ону дивну песму о „Васојевићу Стеви:" „Прости мене, прости слугу мога! „Прости благо, Царевићу Лазо! На другом крају натпевају се два чувена певача, два Копљарца: мали (старији) и велики (млађи) Јова. Најпре отпева један, па онда други. Речи им се и не разбирају — то се не тражи од гуслара — него.