Prosvetni glasnik

444

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИЖ

се само чује дивно извијање необично високих гласова, јер је иашему народу срде и душа да му се кликне „танко гласовито!" „Кличе Стојан таико гласовито!" Што је нас онда највише привлачило, јесу јуначке игре: бацање камена, скакање, а особито рвање. Сељани из оближњега села, Велике Иванче, поносили су се са својим рвачем, којега су због малога раста и велике ширине у грудима и у плећима звали „Туба." Али нема више нпкога да се с „Тубом" ухвати у коштад! Ликују Иванчани, а победилац се поносито шири ио сабору. Кораћичани не могу да поднесу те срамоте! Устумарали се по сабору и траже Мићу Миленкова. То је био човек негледан по узрасту, али необичне снаге. Увек озбиљан и ћутљив: нико се с њиме није смео шалити. На велико наваљивање једва присгане да се с „Тубом" ухвати у коштац, и за тили час Кораћичани су клицали од радости... То раздражи Иванчане и дође до гужве.. почеше да пуцају свирајке по главама! Сада се јавља стари Радивоје П1ућић, триестогодишњи кмет, и ред се повраћа: „свирке" поново стану .роктати", а младеж наставља прекинуту игру... Такве смо саборе ми, ондашња деца, очекивали исто тако жудно као и Божић. Колико су ови сабори имали привлачне снаге за наш народ види се по оној журби с којом је хитало црквама и манастирима и старо и младо, обојега пола. А ти сабори па^ају у доба када су најтежи пољски радови. Сав тај народ био је до тога дана у њиви или у ливади: копао је и косио, жео или врхао... И сад га ево где цео дан проведе на ногама, играјући од јутра до мрака! У вече се сваки враћа својој кући* и, свега задовољан, осим одмора, леже у постељу да после краткога спавања порани, и да настави свој тешки рад. И тако то иде од Младенаца до Крстова дне. Ја сам дететом уз оца по саборима познао многе људе из три округа: београдског, смедеревског и крагујевачког, јер нико није могао остати неопажен који се, чим било, истицао над осталима: или по богаству, или по лепоти, или по отмености, или по песми, или по којој јуначкој игри. 0 свем томе живо се причало и претресало: одакле је био онај рвач, онај певач, свирач и т. д., а ми смо деца, све то после у школи препричавали и памтили. Такви су биди негда сабори. а данас? Нека покаже овај приказ. 0 Ускрсу прошле године, 1900., био сам на сабору у Шумадији (код Кораћичке цркве), а о Духовима код Студеничке Љвре. И тамо и амо једно исто: мртвило! Нема ни скока, ни камена; нема оних плећатих и задриглих рвача који иду кроза сабор и бучу, тражећи према себи јунака да се огледају. И ако ће се ово некоме учинити смешно, али тоје знак бујне снаге народне. Таквих је била некада пуна Србија; та је снага давала оне махове у нашим борбама за ослобођење.