Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

445

Оно правило које вреди за умне раднике: ,Ни један дан без редића" (Хи11а сИез 81пе Нпеа) могдо би се применити и на телесни рад: ,Ни један дан без телеснога кретаља!" Место тога чућемо да кажу: ,Да ти знаш какве су моје муке, не би ти надада на памет гимнастика!..." Без муке и невоље нико на свету не може бити, па поред свих мука и невоља опет имамо времена за многе којекакве беспослице, а не можемо потрошити ни пола часа или час времена на дан ради ојачања својега тела, како би бага те муке и невоље лакше савлађивали. У осталом то највише стоји до навике у младости, с тога се и обраћам омладини: да се још у раноЈ младости навикне на Јуначке игре, на гимиастику, па онда неће моћи ни у дубокој сгарости бити без ње. Нека се сваки сети како су навике у младости (нпр. умивање) толико јаке да се делога века не остављају. Као што је умивање навика из младости, тако би могло бити и с другим потребама, које би се ноступно претвориле у навику. Колико чини вежбање, кад се никако не прекида, имам пример на самом себи. Норед тешке атлетике, коју сам доцкан почео и овлаш радио, увек сам, редовно, скакао и бацао камена, трчао и пешачио. Дугим вежбањем на овај начин добио сам толико издржљивости да сам у четрдесетој години могао пешачити по четрдесет дана без умора, што у двадесетој нисам могао. Зашто? Зато, што није било поступнога вежбања, није било економије у трошепу снаге. За ово је најбољи доказ наша ђачка батерија и њен одлазак у Врање. Узалудно је било наше одушевљење с којим смо јануара 1878. год. пошли из Београда, јер су за то одушевљење потребне биле и снажне ноге... а ми смо иутем надали од умора. Путовали смо као разбијена војска: ноћу седели, иили, свиради и певали, а дању, онако дремљиви, падали од умора. Између Б. Орашја и Багрдана морали су нам набављати кола, а тако исто од Иараћина до Алексинца. Да смо се за опај месец дана, који смо провелп у касарни, поступно вежбади у иешачењу на све даљем и даљем одстојању; да је било више пажње на наше дегање и на уста.јање — тај нам иут не само не би био дуг и досадан, него кратак и пријатан. Та за Бога: први пут смо тада нролазиди кроз нове иределе наше лепе Отаџбине, ишли у Ниш, и Врање!... Доцније сам, из дужега искуства на самоме себи, видео у чем је тајна сваке издржљивости: рано легапе и рано устајапе, после чега долази здрав сан, а с њиме и иотребан одмор, без којега се не може ни замисдити никаква издржљивост. Моје пешачење кроз Руднички округ, ради прегледа шкода 1899. год. трајало је тридесет и девет дана по утврђеном распореду, и ја сам то путовање издржао без обзира на жегу, на кишу иди на град — а тога свега мора бити на дужем путу. Пешачење сам започео 27 априла, а завршио 14 јуна, с прекидима због службених послова.