Prosvetni glasnik

ОЦЕНК И иГИЈЕШШ 623

иот. в&. (стр. 99); ославило је (пролеће) [„Поточик", 106]; стругу асс. 8§'. („Двориште у селу", 100. — Нов чланак.); баџу асс. 8^. („Јесен", 39.); болта (стр. 29) и др. 4. Час сам дете к'о и ви, па ћардијам које гди\ (»Ветар«, 27. — Змај). Гди је ИсепИа роеиса. Правилно је по источном говору где, и тако треба и писати, као што се свуда и пише. Гди, а особито ди, све већма продире; и ако се не сузбија у књижевном говору, ускоро добиће исту Функцију као и нисам место несам. Затоје ваљало ставити у примедби како је правилно. 5. Не ромори поток јасни, не аоје славуји (»Зима'% 45. — Зорида). Поје ји ргаез., 3. р1. од глагола иојити! 6. А иоточић је примао и здружи се са њом (»Поточић«, 109. — Нев.). Са њим одоше и његови синови (»Сељак«, 112. — Нови члаиак). Са децом се игра (»Пас®, 13—14; ново). И др. Предлози на сугласник (од , над, аод, иред, с, к и др.) могу примити на крају а у три случаја: а.) кад стоје уз речи које се почињу сугласником с којим се не могу изговорити: беза зла, ка краљу, са женом и т. д.; б.) кад стоје уз личну заменицу I лица у 6. пад.: преда мном, са мном, нада мном и т. д.; и в.) кад стоје уз скраћени облик 4. пад. од личних заменица: нада ме, пода ме, под« те, уза се и т. д. (Српска Граматика за III раз. гимназије од Љуб. Стојановића. 1897. 4 Стр. 58.). Овде немамо ниједнога случаја да треба додати а, и ако се некад и говори а. Треба, дакле, избегавати уцотребу облика с а онде где му није место. 7. ,Што мене називате бсспдодном и некорисном, кад сам вас ја уморне у мо) град лримила, да се одморите, а у зиму вам дајем дрва на грејање и грађу за ваше домове* (»Путници и тоиола*, 161. — Досит.). Ово је узето према оригиналу; иначе се другде пази на правилну синтактичку употребу посесивне заменице свој, а, е. Овака употреба није туђа народном говору; шта впше, врло је честа. Али у књижевном језику употребљаваћемо зам. свој, а, е ; „јер се њоме увек означава оно што припада лицу које је у подмету, па било то подметово лице прво, друго или треће, и било у једнини или у множини" (Новаковић, Срп. Граматика од 1894. године; стр. 273. § 603.). 8. »Кад би се ви мало боље размислили и разгледали, видели би, колико се животиња само мојом кором храни* (»Путници и тонола«, 161). У оригиналу стоји: »Ви мислите да сте сами на свету, ио знајте да кад би очи ваше могле видети, ви би се ужаснули, колико се милијона животни само с мојом кожом ране !* (»Басне^ Доситијеве I, стр. 169. Изд. С. К. Задруге). Дакле, и поред оправдане редакције чланка, усвојена је погрешка у кондиционалу; ваљда зато што се и у народу говори. УниФормирање кондиционала у обичном народном говору готово је потпуно изведено за сва лица (би); али тога у књижевни језик нећемо уносити, пошто је то иојав нов.