Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

181

ЗАМЕНА ГЛАГ01А УОКЛИКОМ

У исдрпном и депом чданку Е. Вернекера „ХЈећег ЕИрзе (1ез Уег1)1111)8 1111 31ат8сћеп" (. АгсМи јиг з1ал). РМШодге 4. ВтгЛ 1904.) изнесени су готово сви сдучајеви скраћивања ове врсте, поткрепљени многим примерима из свих језика велике сдовенске заједнице. Пада у очи, да у једном од најинтересантнијих одељака, готово по правиду, нема примера из Српскога језнка. Тај је одељак на завршетку чланка, са натписом ,Ега42 (1еа Усгћиша (1игсћ ејпе 1п(;егјесИоп" (замена гдагода ускдиком). Покушаћу, да уз издагање поменутога деда наведем и примере из нашега језика, т. ј. ускдике, који у причању замењују гдагоде извесне врсте. Одмах, пак, унапред изјављујем, да се за све сдучајеве не могу позвати на цитате. Оваквих је примера у опште мадо у дедима сваке књижевности, па и код нас. Ја ћу, где се не могу позвати на штампан текст, изнети примере из говора свога краја (старо-србијанска насеља око Зајечара). * У две трећине сдучајева едипсе, веди Бернекер, јасно се опажа да се она употребљава придиком живога причања. Отуда је има чешће у народном него ди у књижевноме језику. У кдасичном стиду Тургењевљеву узадуд ће се тражити; много се, пак, више надази у живљим сценама. у којима судедују дица из народа, и у његовим драмама. Напротив, на сваком кораку надази се едипса код Чехова, чије су скице да језику простијем, који се у најобичнијем опхођењу употребљава. Живо причање је, уопште, земљиште, на коме се најчешће напушта уобичајени израз и траже необична средства, као: садашње време место прогадог, заповедни начин место садашњег и.ли ког другог времена, начин неодређени (у Руском), са додатком иу иди давап и т. д. У живоме причању, уз остаде начине скраћивања, често се употребљава и ускдик као замена ког гдагодског времена. Ти су ускдици, већином, подражавања извесним звуцима, а на њих је, у посдедње време, обратио пажњу А. Л.ескин, претресавши овакве сдучајеве у Литавскоме језику. Сдовенски језици никако не заостају ни по овој особини, још се готово сваки ускдик те врсте може претворити и у гдагод, простим додавањем наставка— нжти, да би се боље истакда она радња, коЈа се, у причању, самим ускдиком помене. Карактеристичан нример за едипсу помоћу ускдика надази Вернекер у једној бугарској причи из Водена. За нас је исто тако од интереса, што се ту поменути ускдици и у нашем језику чују. Мара, веди се, говори вампиру: „Леде дедуу! шо годеми уста имаш?" — Таа уста тебе вечар дап, дап, дап! — „Леде деду! шо гоДеми злби имаш? —