Prosvetni glasnik

64

ПГОСВЕТПИ ГЛАС1ШК

опоре речи о деци неки ириписују песимизму старог момка Лабријера, али допекле има у њима и истипе. Гледајући како је даж међу децом распрострањена, Монтењ је могао рећи: ,Л.ажљивост у деце расге у истој мери као и она сама." 1 Богослов Дпнанлу, подазећи од првороднога греха, још је увећао поворку детињих порока у својој књизи „Дете." Дечји психолог Б. Цере сматра да је неистинитост међу децом општа, да је дажљивост код деце урођена. Ну у новије време наступио је прекрет у мишљењу ФилосоФа, што се тиче дажљивости у деце, те се јављају и блажији иогдеди на ову дечју махну. Тако је ингдески исиходог Седи (Зи11у), испитујући свестрано доба детињства, дошао до закључка: да дечје дажи нису свагда тако озбиљне, већ да нотичу често пута из живе и окретне маште, која тежи да се поигра; из жеље да се допадну, да играју неку удогу, да се истакну; из потребе да изазову шалу, смех. Једна девојчица н. пр. разбида је чајник; кад јој додете мајка, она рече: „мама разбила чајник, изби маму!" 2 Другда се дешавају дечједажииз страха од казне; некипут из самообмане и усдед сугестије. Често пута је радост у измишљању и изналажењу главни повод дечјим лажима. Грос наводи неколико примера дечјих дажи, из којих се види, да су оне често пута само игра маштина, да им је смер: да зачикују, задевају и исмевају лаковерну околину, иди да вредност детињу узвисе до немогућности. Маштину драж показују речи, кад дете узвикује: „имам тридесет кликера; не, педесет! не, сто! не, хиљаду!" Иди: „видео сам мадо нре великог лептира као мачка, не, као кућа!" Један сестрић Гросов беше неисцрпан у измишљању лажних прича, при чему се могао опазити особени дивергентни подожај очију, који се иначе виђа у деце при слушању гатки. Еадмује било 3'Д године, он Је причао, како је виђао у Берлину неку рибу надик на ајкуду, са чизмама на ногама.. . Други пут причаше: „У северном Берлину има на кућама зечева и кучића. Они се пењу горе по стубама и тамо се играју по крову, па онда... онда долази тедеФон, знаш, дугачки конопац, и по њему путују у ТПтутгарт. Па зато их има и код нас." Гете прича о себи да је, нагоњен својом жељом за смишљањем, причао својим друговима свакојаке чудновате догађаје о себи, у које су они потпуно веровади, и ако су сви добро знали, где је био свакога дана. Од њих су постаде доцније, уметничком обрадом, „Дечје бајке." Мади Доде, кад му је било 13 година, добио је допуштење да сам путуЈе на морској дађи, на којој је било путника, који су се баш тада враћади са Крима. Својом јужњачком маштом, прича Доде, ја сам себи уобразио да сам нека важна дичност. „Причао сам својим сапутницима,

1 Сотраугс-Шег, Еп^тсИип^ (1. Кт(1егаее1е, 1900. р. 387. 2 Ј)-г Ј. 8и11у-81ппрП, ХЈп1;ег8исћип§еп (Љег сНе КшДћеН 1897. р. 238.