Prosvetni glasnik

436

ПРОСВЕТНИ ГЛАОНИК

Али због ове промене нијо он престао да ужива своја дојакошња права, његов живот није ни најмање измењен. А .ли са женом је сасвим друкчије. Цецилија улази у кућу свога мужа и чим се дпгда свадбена трпеза, опа је почеда да премишља о своме новом подожају. Још пре неколико часова она је била госпођица Л.еноар, а сада је госпођа Реио. Она је променида свој иоложај и своје име. То име, које је од свога мужа добила, може она носиги са попосом. Она може то име новом светлошћу озарити, а племенитим својим радом и узорним опхођењем може постићи, да свако то име са особитом чашћу спомиње. Али она може то име и умрљати и дотле дотерати, да се на мужа једне распуштене жентурине с презрењем прстом показује. Часно име, којо Је муж од својих родитеља наследио, које је он увек без мрље носио, она може то име блатом укаљати... Колика је само ту одговорност. Лепо и мило је носити часно име свога мужа. За верну и честиту жену то није торет него је круна. Али још више, него када је била девојка, мора Децилија бдити над чашћу, која сада није само њена лична, него ко.ја је постала и част њенога мужа од оног још тренутка, када се она мужу на верност закледа. У дубини свога срца, пред својом савешћу Цецилија се заклиње, да ће чувати част тога имена и да ће га својој деци неукаљано предати. Одавна су већ прошли свечани дани веселе свадбе. У лепо намештеној соби у својим колевкама спавају двоје деце. Цецилијин израз лица озбиљан је, а то јој у осталом лепо стоји. Са њеног лица може се лепо читати, да се она већ навикла да сматра живот као веригу дужности. Обадва детета доста требају, а то осећа очев џеп, али они су тако љупки и Петар их веома воли. Чим се врати кући са своје дужности његово је прво и највеће уживање, да се поигра са својим малишанима. Вечерас је дошао снужден и жалостан. Цецилија чека, да јој штогод проговори, јер она добро зна, како су мучна запиткивања за онога, кога нешто тишти. Са извесним страхом чека она, да чује, шта је у ствари. Посао гледа да што брже доврши. Данас је вреднија него обично, да само мужа што боље задовољи, њега, који од јутра до мрака ради, да може збринути све, што Је потребно деци и жени. Најзад му се отворише уста. Фабрика више не ради — нема више посла. Док други посао не добије, шта да се ради? Цецилијино срце као да притисну млински камен. Фабрика затворена, то значи другим речима хватати се у коштац са оскудицом Ади зар да му то Цецилија сада спомене? Зар онако растуженом? Дужност женина није ограничена само на то, да се ропски и механички покорава своме мужу, она је њему обвезана још на нешто више, она му дугује утеху.