Prosvetni glasnik

ПАУКА И НАСТАВА

439

они ионосити изиђоше у природу, срећни нгто смеју уживати у њеним благодатима. И опет прохуја неколико година. И деца су бивада болесна, ади сада је бидо њих двоје, који су децу неговади. Отац и мајка ноћу су наизменце бдиди над постељом своје деце. Изгдеда, да им је сада добро у кући. Цецидија није више мдада, али је ни старост не тишти. Они су прекужнди тешке часове у животу, и када на њих помисде, они верују да ти тешки часови ипак нису биди тако тешки, јер су они сав чемер тих дана заједнички подносиди, дедиди су зло. „Помоћ и заштита — послушност и нокорност", те речи из закона изменили су они у своме животу у бдажија правида: „Поштовање и поверљивост — нежност и пожртвовање". 'Го и јесте прави закон брака, само закон не може прописивати пежност и пожртвовање. Али зар је могуће, да двоје који су кроз дуг низ година испуњавали дулшости живота, зар је могуће да они не буду прожетн нежношћу и самопрегоревањем. То је награда у браку, који је пун горких часова и страховања, али када муж и жена достојно поделе сва та искушења, тада и њима сине сунце среће и задовољства кроз сав остали живот. Петар је био слабе грађе. Он се поново разбоде, ади га сада више не подиже нега женина. Цецидија се мораде растати са својим другом. Ко да опише њену годему тугу и бод? Деца разумеју тај бод и она га деле са мајком, иди бар мисде, да га деде, ади они су још мдади и пред њима се тек отварају врата живота. Они ће тек да имају жену и децу, али Цецилији не може више нико дати друга, кога је изгубила. Синови су још мдади, а њина је младост водика опасност. Удовица Цецилија мора сада бити п отац и мајка. Она мора да сокоди децу, да их кара и најзад по потреби и да их казни. У сваком таквом сдучају она се у мислима внне на њиховога оца и помисдн да је он у њиховој средини. Шта би он у том сдучају радио, ;то и она чини. Најзад је постигда свој циљ. Синове је оженида, а деца њене деце ваљушкају се у бабину криду и веру јој се око врата. Она добро пази, да децу не прекори, као што је своју децу по нотреби прекоревала и кажњавала, јер то је дуашост и право само дечјих родитеља. Она као баба само је због тога ту, да децу развесели, охрабри, утеши, али никако да их коре, јер би тиме осуђивала начин, како њена деца своју децу образују, а за то она нема права. Често номишља, како би Петар био срећан, када би се сада нашао у средини својих унучића и она бдагосиља успомену на свога доброга друга, који јој је дао снаге, да своју тешку задаћу сврши. Само његовој искрености и љубави има да захвали на енергији, која ју није никада остављада, и помоћу које је