Prosvetni glasnik

440

ПРООВЕТНИ ГДАСНИК

своју деду на прави иут изведа. Цедидија може сада сиокојно умрети, Она је своју задаћу решида, добро ју је решила и зато ће их и бити, који ћеје опдакати и њен гроб сузама искрене захвадности оросити". Из гдаве о рату изнећу нека и за нас важна места. Снисатељка у уводу ове гдаве веди, да је рат ведико здо, на онда расправља, какав подожај треба Франдускиња да заузме у сдучају рата. Она овако каже: , А шта раде жене ? „Некада, док још нису знадс, шта је то отаџбина п држава и шта јој дугују; када су још биде равнодушне према свему, што је дедо мушкиња, тада су седећи крај огњишта плакаде и са чежњом очекиваде, док се војади не врате својим кућама. Својим сузама разнежавале су људе и утидаде су на њих да буду кукавице, молећи их, да се што нро врате, као да је повратак из рата зависио од људи н као да су они имали права, да за време рата на друго шта више мисде, него на отаџбину. Ади данас, данас ,је сасвим друкчије. Данас жене знају своје дужности човека грађанина, оне знају да грађанин мора доказати своју захвадност према држави, која га сталпо обасипа разноврсним благодатима. Па зар сада да буду жене слабе и равнодушне као пређашњих времена ? Не! Оне су училе, да морају имати толико храбрости и снаге, да се раставе са својим синовима и да их пусте, да одговоре војној дужности. Оне знају, да је то безусловна потреба отаџбини, па да би лудо било извдачити се из те дужности. Оне су виделе, када су њихова браћа и мужеви, који припадају резерви, пошли на двадесетодневну веџбу и оне су ту обвезу вољно прихватиле, јер добро знају, дајето све за срећу и бдагостање отаџбине и да се тиме хоће де спречи иовратак несреће, која нас је већ задесила. Мајка је сада већ остарела. Посдедњи пут, када је непријатељ прешао нашу границу била је она јака и спажна, она је и мужа у рату изгубила. Међутим њена обадва сина нарасла су. Мора ли их она изложити опасности непријатељских куршума? — Деца ће осветити свога оца, тако јој рекоше. Ади није тако. Нема потребе светити мртве, јер када би то случај био, онда би они остали код куће, који немају кога светити. Рат није освета, он не сме да буде чак ни одмазда, јер када би сваки побеђени чезнуо за осветом, онда земља не би ништа друго била, него позорнида сталних покоља. Рат није ни освета ни одмазда него иовраКање наших ирава. Наша су права ногама згажена, ми смо побеђени и сада — тражимо ми, да нам се врати наше право и слобода. Ми се бринемо за праведну ствар, а правичност Је тако величанствена, да се не сме каљати осећајима здоће и накосги.