Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

497

идеје, историска иастава постаје битни део васпитаља. Биће које нема никаквих знања из историје ново је у свету као какво дете, и чак као какво сироче које није никада знало за своје родитеље. Њему недостаје осећање људске и надионал.не солидарности. Њему недостаје такође смисао времена, тај битни чинилап, свега онога што је трајно; њега ће преварити све случајне, апстрактне утогшје, постале изван трајања и историје. Прва сан>ал.ица који би наишао, увериће га да се све, у Француској и у свету, може изменити за један дан. Он нема појма ни о историском напретку ни о историској непрекидности. Партизани, на пример, који сматрају Француску револуцију за почетак франпуске историје, иди незнају историју ил.и је лажно представљају. Несрећа је што се ништа не да тако лажно представити. И зато треба много смањити „моралитот историје," онако како се она данас предаје, исто као и моралитет природе. Г. Л.авис то и сам признаје у своме одушевљеном извештају о историској настави (којом би он, изгледа, врло радо, заменио философску наставу). Није истина, вели г. Лавис, да су праведни увек награђени, а кривци увек кажњени: „л.аж н насиље постижу по који пут успехе чија се практична вредност не умањује аморалношћу средстава." Није истина, такође, да се судбина нарбда објашњује и оправдава њиховим врлинама и њиховим пороцима: у „срећу и снагу каквог народа улазе други елементи." И сувише често, у историји, ногрешке су веће од злочина," и за њих не испаштају „ни људи ни покољења која су их учинила." Према томе, ако има морала у историји, он је у њој инкогнито , могло би се рећи, парадирајући једну славну реч. У пркос ових премиса, у којима је историја представљена у цртама које јако подсећају на животну борбу у природи, Г. Л.авис хоће да повери проФесору историје, грађанско, па чак и морално образовање. Што се тиче нроФесора ФилосоФије, изгледа да би га он радо послао на Университет. Нема заиста ничега што би се више желело од тога да историчар буде моралист; али којим ће се начином унети моралитет у историју? То је питање. „Нема

витанија. Док се бавио на југу, посмрче Ауја Мутавог, Карл.0 IV, звани Прости, изради да буде изгдасан за краља. на једној ведикој скуиштини држаној у Ренсу. Германски краљ АрнулФ, који је такође посредно био везан за кардовеншку дозу, и у коме још трајаше царска амбиција, у пркос великог протеста од 887. год. прими у днјети у Вормсу претендента,. и, објављајући да је и сам његов заштитник, заиоведи грофовима и владикама са обала Масе, да му помажу. Бд га победи, али ипак, одмах по томе, пристаде да призна Карла за свога господара, уступивши му земљу између Маса и Сене. Ед је и даље био краљ, а Карло није био цар. Ово стање престаде 898. год., смрћу Еда, а Карло Прости би признат за јединог краља. Роберт, Едов брат, насдеди његово француско војводство;..« Ученици ће однети ове речи стенограФисане нли тако нешто; они ће научитн на памет имена и датуме. Исто ће се то урадити и са вдадавином Карла Простога, Роберта и Раула итд. Тако схваћена, историска настава је последња између врста интелектуалних гимнастика