Prosvetni glasnik

402

ЛРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

^и' оп с1гез8е: с' ез! ип ћотте" („не васпитавају једну душу и једно тел.о, већ човека"). Све је то тако далеко од старе и нове сколастике, све је то већ близу погледима нашега времена. Али не треба заборављати, да на уста Монтењева није говорио сав Француски народ, него цвет његова племства. Али на сваки начин његове су мисди биде израз правога хуманизма, његове активне суштине, а. не једне спољне етикете, коју је била усвојила школска педагогика. У борби с неосколастиком помогле су много и идеје Декарта (1596—1650). Тај савременик Галлл. јев впсоко је ценио не само умно продирање у унутрашњи свет човеков, но и познанство са спољном природом, објашњење њених закона, којима се трудио да даде механичко објашњење. Математика, идеадистичка ФИЛозоФија и Физика знатно испуњена хипотезама, — то су три важна предмета, што заслужују по Декарту, првенствено изучавање. Тим се је идејама полако опроделио правац универзитетске науке и школске наставе у Француској, у оним, у главном, школама, које нису могли докопати у своје руке језуити. У језујитским је школама, разуме се, и даље без прекида царевала сколастика. Слнчно место у историји педагогике, какво је у Француској заузимао Декарт, припада у Енглеској Бекону. Он се, као и Декарт, није бавио педагогиком непосредно и о педагошким питањииа у њега се могу наћи само узгред забележене напомене. Али је у то време он, као и Декарт, крчио путеве новим погледима и на тај начин, утицао, ако и споредним путем, али несумњиво, на школу. Он је позивао човека на саморадњу и да би га научио, да се ослони на своју сопствену снагу, покушавао је, пре свега, да свргне с престола идоле, којима се бесмислено дотле клањало. Нарочито се био окомио противу Аристотела, непогрешимога ауторитета сколастике. Један од најважнијих циљева изучавања јесте природа, и човек мора на њу гледати својим сопственим очима, а не очима Аристотела. За правилно њено познавање преко је потребан нов пут, пут савесног прибирања Факата, пут индукције. Други важан начин за изучавање природе, осим посматрања, јесте искуство, опит. Сам Бекон није био истраживалац природе. Он је био само теоретик али не и практичар у изучавању природе, али зато је опет њему пало у део, да искаже такве идеје о вредности проучавања природе, о очигледности, о посматрању, које су постале лозинка доцнијих новатора педагогике. Први по времену од њих јесте ВолФганг Ратке (1571—1635), који се спремао да постане за Немачку оно, што је пошло доцније за руком Јану Амосу Коменском, да постане за цео свет. Ратке, Ратих или Ратихије (као што су хуманисти имали обичај своје презиме полатињавати) био јо неуморна природа, која је непрестано тражила одушке и