Prosvetni glasnik

408

ПРОСВВТНН ГЛАСНИК

се је у њему покдањала пажња матерњем језику више но обично и што су у њему, осим језика, предавани још: геограФија, историја, аритметика и геометрија, а у некодико и природне науке. Извесна симпатија за увођење реалних нредмета у шкоду није бидн лична особина Франкеа. Она је била општа свима пијетистима. Њима је, у знатној мери, обавезна својом појавом реална шкода у Немачкој. Прва реадна школа у Немачкој основана је 1708. г., истина од непијетиста. Али оиа је живела мадо, а прву велику реалну школу, која се показала за разлику од више ранијих, дуговечном, основао је пијетист Хекер (у Берлину, 1747. г.).

Даљи развој реалне школе ипак није изазван био пијегизмом већ новом струјом, која је била потпуно супротна њему. Та струја носи име аросвеКење. Један од првих навестилаца идеја и тежња тога новог умног покрета био је Енглез Џон Лок (1637—1704). Као и Бекон, Лок сматра, да је главни извор знања искуство, опит. Без опита нема знања исто онако, као што нема урођених идеја. Човек је од прнроде — празна, неисписана таблица. Само оно што приме осећаји, улази и у сазнање: пШИ ез1 111 т1е11ес1и поп ап1;е 1иегИ 1п зсиз И јцз. Т им самнм се већ опредељује могућност васпитања за човека. Ја«но је, да је васпитање морало привући на себе Локову пажњу, тим више, што је и он сам био васнитач — сина и унука свога заштитника и пријатеља лорда Ешлија. Ослањајући се на своје лично искуство и на идеје Монтења, Л.ок у својим „Мислима о васпитању" (8оше Тћои§ћ(:8 сопсегшпд Ег1иса1лоп) црта идеал тога, како треба васпитавати децу виших сталежа, васпитавати их код куће, уз припомоћ гувернера. Школско васпитање није ни Л.оку, као и Монтењу, рационално. „Школа уонште не васпитава, него само учи, а васпитањо је важније од образовања". Школа се не може сложити са индивидуалношћу својих ученика. Она их води све по једноме шаблону, склона је па дресирање свију но једноме начину. Само се у домаћем васпитању може правилно развити индивидуалност васпитаника. Задаћа васпитачева није у томе, да дресира свога питомца, него у томе, да буде руковалац за њега у послу прибирања личнога искуства. Васпитачу мора бити тачно нозната индивидуалност питомчева, т. ј. оне особине његове, које определују раса, породичне прилике, склоности и снособности. Те се особине не смеју заборављати, напротив, потребно је свагда рачунати с њима, и лрема њима, водити ученика к вишем циљу васиитања. Тај циљјесте; добродетељ, кзрисност по друштво и подобност за живот у људскоме друштву. Главни прииции, који ће управљати радом васпитачевим, мора бити захтев: тепв еапа јп согроге запо (здрава душа у здравоме телу).