Prosvetni glasnik

410

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

језик је савршено непотребан људима од практичнога занимања, а од утења његове граматике треба избавити свакога. Писмени радови на латинском, излагање мислл њиме, особито стихова, учење на изуст већих одломака из латинских аутора — савршено су издишни. Преводи се пак с латинскога на матерњи језик могу препоручити. Уопште, на латински језик треба гледати као на предмет другога реда. Грчки језик треба да уче само научари. Осим језика, ученик мора научити извесну количину реалних знања — из геограФије, аритметике, астрономије, геометрије, хронологије, историје. Мора се такође упознати с моралом и политиком и знати законе своје земље. Да би био у стању сам водити своје послове, мора знати такође трговачку аритметику и књиговодство. Риторика и логика нису потребне. Кудикамо је важније умети правидно се изражавати и написати добро писмо на матерњем, а не на грчком или латинском јозику. Али, учило се ма шта, свагда ваља чувати строги поредак, прелазећи од утврђенога знања ка неутврђеноме, које за њим долази. Од различних навика, које мора младић да усвоји, Л.ок напомиње вештину играња, цртања, јахања и борења. Музику, појезију, уметности уопште, овај поклоник утилитарно-реалнога и рационалистичкога васпитања, не признаје. Велика погрешка Локове педагошке системе јесте то, што је из СФере васпитања искључио сав естетички елеменат. Једностраност, коју он у васпитању допушта, објашњује се само безграничном вером у снагу и вредност разума, и јединога искључиво разума. Том су вером били испуњени сви представници периоде „просвећења" Али искључење естетике, не једначи се, разуме се, са одстрањењем идеалнога и идеалистичкога елемента из васпитања. Напротив, такав елеменат постоји у системи Локовој. То је идеализам добродетељи и дужности, који Лок ставља за основ својој системи. С руског Ст. С. Станишић утатељ.

МОРАЛНЕ, ДРУШТВЕНЕ И ФШОСОФСКЕ СТУДИЈЕ СА НАЦИОНАЛ.НОГ ГЛ.ЕДИШТА 1 Некада се од духовничког реда захтевало јединтгво наставе ; сам учитељ, најчешће, бивао је свештеник; он је имао, дакле, у исто време, педагошки и морални ауторитет. Данас, проФесор је учен човек, науч1 Пета књига из дела: »Г^Епзе^пешеп!; аи рот(; <1е уие па(аопа1, АНге<1 Гош!Ие«, Рат, НасћеМе, 1891.