Prosvetni glasnik

414

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

познаду. С друге стране, са гледишта васпитања, морал.не и друштвене науке су одлични господари размишљања. У место да преносе пажњу напоље, на материалну страну Факата, оне га навикавају да прелази од иривидности на интимну реалност, на дух који одушевљава и оживотворава. Оне су тако рећи испит интелигенцијо и савести. Онај који се никада не повлачи у себе сама, лшви само површном егзистенцијом, растуреном изван њега; он нема никако оно што би се могло назвати моралност интелигенције. Што више успевају природне науке и индустриске вештине, у исто време кад опада поситивна теологија, у толико више треба да психолошке, моралне и друштвене студије враћају модерни дух унутрашњем животу, да га мало по мало подигну на живот аЂ ех^еггоггЂиз ад, т1епога, аЂ МепогЉиз ас1 зиреггога. У исто време, ове ће студије развити у највишем степену осећање стварнога, јер су оне једина наука која сама собом обухвата реалност. То не би требало заборавити у Декартовој отаџбини, унутарњи догађаји — мисли, осећања, волиције — иостоје тим самим што се указују, и што је све њихово биће да буду иримећени или боље да кажемо, да се примсте. Кад трпим, нпр., ја не могу да се питам да ли нема иза мога трпљења, које се осећа, какво друго трпљење, сасвим различно, може бити чак задовољство. Ја могу рђаво аналисати сложене узроке свога бола. али тај бол је онакав какав се осећа. Рекло се са разлогом: и само небо једнога Лапласа, ма да истинитије од неба старих, ипак Је само привидно небо, али свест и најнижега међу људима је непосредна нродстава реалног постојања, живота чије со биће саетоји у томе да се осећа, унутарњег света који се ствара у тренутку када се види. Друге науке могу развити осећање истинитог апстрактног, ниједна не развија до те тачке осећање стварнога; међутим, осећање стварнога постаје све то више потребно у наше време. Али оно не мора да се примени на реалности физичког света; оно мора да се примени нарочито на реалности моралног и друштвеног света, које, својом сложеношћу и својом безбројношћу, измичу нашим мерама, не измичући нашим судовима. Моралне и друштвене науке имају, дакле, ту особену вредност да нису ни чисто Формалне студије ни материалне етудије; оне на тај начин, самом својом природом, измичу великим опасностима модерне наставе: заборављање стварности због облика или апсорбовање свих стварности у материју. Настава би престала бити класичка и либерална кад би се губила у особеним студијама индусгрије, трговине, земљорадње, права, политике, али она не престаје бити либерална, она то чак још више постаје, постајући ипак практичнија, кад изучава велике економске принципе и друштвене законе који владају индустријом, трговином, земљорадњом, правом, политиким. Она се тада креће у једној средини у исто време веома позитивној и моралној. Као што је ФилосоФија тако рећи мо-