Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

415

ралност науке; тако је политичка економија моралност законодавства; друштвена наука је морадност историје и политике. Моралне студије измичу, на другом месту, оном прекору пасивности, коме се излаже настава других наука, иасивност нарочито опасна за нашу Француску деду. Ту је ученик приморан на унутарње размишљање, да би разумео оно о чему се говори. Он је чак лриморан да створи за себе лично мишљење о многим питањима, јер му се не дају сасвим готова питања, нити апсолутне догме. Позван је да сам истражује, да оцењује за и против; изазивају се његоие примедбе, у њега се вежба, једном речи, дух Финоће, и то о највећим проблемима моралног и друштвеног реда. Никакве студије хемије и ботанике неби се могле поредити ни у погледу развијања интелигенције ни у њену одгајивању. Једино су моралне науке у исто време вежбање способности у субјекта и познавање објеката; оне пружају једини пример коинциденције између два израза, оне дају младим људима познавање самих способности које они развијају у изучавању књижевности и науке, и, изучавајући те моћи, оне их развијају. Ако је срамота за каквог природњака да се служи микроскопом, не познајући његов механизам, исто је толико срамота за човека Х1Х-ог века служити се интелигенцијом не познајући њене законе. Метод свестан, смишљен, који даје рачупа о себи самом, то је најбоља гимнастика за дух. Кад се примећује, са Г. Фраријем, да није потребно познавати мишиће или кости на телу, да се иде, нити миншће размишљања, да се размишља, заборавља се да, у ходу, познавање начина не измењује ни у колико ресултате, док, међутим, кад се изучава мисао и размишља о својим начинима сазнања, примена се врши на њој самој, не пак на каквом страном предмету. Мисли ли се, зар, да је било некорисно Декарту, Лајбницу — или ближе нама, једном Клоду Бернару —, аналисати њихове процедуре и философски изложити своје методе? На трећем месту, ФОлосоФске студије су једине код којих се дух не губи неминовно у појодиностима: оне су, дакле, лек његовој расејаности. Ова превага долази од нрироде њихова предмета. Њихов предмет, ма како богат да је, чак неизмеран, ипак је зато један: то је дух, то је оно што чини наше ја и што, мењајући се вечито од једнога до другога, остаје инак идентично у својој основи. За тим, ФилосоФСке науке имају ту одлику да не могу никада да обухвате делове до ли у њиховим односима са целином; ФилосоФија је систематска по битности и она не налази истинску координацију и субординацију ствари; потребно је да измисли неку привремену, потребно је да извуче из себе везу која ће обухватити све ствари. Како је њен циљ јединство, њен метод неминовно је уједињавање. Два битна проседеа овога метода су нроседеи концентрације: то је, на првом месту, унутарње посматрање, које упућује дух на њега сама; то је, на другом