Prosvetni glasnik

418

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

вољно у земљи као што је Француска, где се вера постепено губи ? Ако су свака идеја, сваки пример, свака прочитана ствар, сугестија, моа;е ли се рећи да књижевност и историја не садрже, пореддобрих сугостија, велики број рђавих сугестија? Све те идеје без везе, чоето противу-речне, сва та неразмиигљена и често супротна осећања, комбиноваће со на крају са природнии склоностима различних карактера, са утицајима средине или прилика; али да ли ће кра.јња резудтанта бити добра или рђава? Час једно, час друго. То је стварање моралности остављено провиђењу и случају. Ми не увиђамо да су, у нашој отаџбини, резултати тога спонтаног стварања моралности задовољавајући; сувише често гај систем, иди боље /га оскудица система завршује се у Француској спонтаном деморализацијом. Додајте томе замену породичног живота интернатским животом, и запитајте се да ли ће бити довољни Вергилије, Хорације, Цицерон и Тит-Ливије за васпитање Француске омладине. Да морална атмосФера постоји, требало би на неки начин створити извесну организацију сугестија; треба бити сигуран да ће се оне у место да буду нејасне, несвесне, уредити саме собом у категорије потпуно оделите, различне и следствено упоредне међу собом: из поређења рађају се избор, преовлађивање [1а рге(1ош1папсе] и ред. Ако је међутим млади Француз, већ по природи лак, остављен сваком ветру, сваком нагону добром или рђавом, не водећи рачуна ни о чему; ако он не уме нити одупрети се нити вољно пристати на моралне утиске, који му долазе с поља, његова ће се воља образовати на начин непотпун, покретан и несталан; нашој се деци неће дати она чврстина карактера која је основ моралности и најсигурнији ослонац једнога народа. У осталом, како су ретки у нашој земљи проФесори који мешају моралне реФлексије са литерарним, граматичким или историским реФлексијама! Г. Марион је с правом приметио у своме извештају: извесна чисто Француска плашљивост задржава израз моралних истина на устима „оних са најбољим намерама, најбољих међу васпитачима." У место да сматрамо за своју срамоту да кажемо ма шта иморално, ми сматрамо за срамоту да „моралишемо." Један од наших писаца изјавио је, ту скоро, да није, за све време свога учења у гимназији, никада чуо да се поменула једна једина реч о моралу, изузев у филозофском одсеку. А наше универзитетлнје протествују. Ми, међутим, можемо да кажемо исто толико о томе. Ми нисмо никада чули да се изврши једна једина морална реФлексија, чак ни на преводу &е О/Сгсш. Пошљите своје дете у основну школу, оно ће тамо слушати о моралу; пошљите га у гимназију, оно ће чути да се говори о моралу тек пошто буде дошл.о у класу ФилосоФије — ако буде у њу дошло. И тако ће бити све дотле док наши проФесори језика или књижевности не буду у исто време моралисти, дотле док не буду претходно они сами слу-