Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

419

шали предавања, из морала примењеног на педагогију, док не буду добиди добру философску културу, која б-и се доказала строгим испитом. Сматра ли се да ће проФесор Философије подрвенети, са аутсритетом који даје наука, што ће говорити о мораду и грађанском васпитању Француској деди, што ће их учити томе шта дугују својој породици и својој отаџбини? Наонака сраможљивост, о којој смо мало час говориди, у ствари је, код наших проФесора граматике, књижевности и историје, срамежљивост незнања. То је њено једино извињење. Ми тражимо да се сумњива срећа спонтане морадизације књижевношћу и историјом замени тачном доктрином о животу, научном наставом морала. Постоји распрострта предрасуда да морал није довољно научан да се може предавати. На цедокупни морал преносе сз неизвесности које се могу тицати апсолутног или релативног карактера, његових метаФизичких принципа, као кад би се на целокупну геометрију и на све друге науке пренеае неизвесности које се тичу природе и објективног или субјективног карактера простора, времена, покрета, силе. У ствари, у моралу има један иозитиван и сасвим научан део, као што има један метаФизички део. Овај последњи, који није најмање важан део, треба да буде остављен за класу ФилосоФије; други се може и треба га предавати раније. Научни део морала садржи, на првом месту, оно што је Гијо назвао правила „најинтен^ сивнијег и најекстенсивнпјег живота, било за поЈединца, било за друштво." Постоје закони личног одржања и напретка, који се дају доказати; постоје исто толико извесни закони друштвеног одржања и друштвеног напретка. Заједнички живот има своје потребне услове који се могу научто одредити; потчињавање личности групи чији је део, народној општности, је један од ових услова. Позитивистичка, утилитарна, еволуционистичка школа могу овде да даду богато обиље Факата и закона, да се одреди позитивни део морала, наука о нравима [1а вшепсе (1ев шоеигз], тачно названа, и наука о друштву. На друго место треба /)а дође оно што смо ми баш овде назвали естетика наџави, то јест размишљање о добру под видом лепоте, не само, дакле, о користи и о друштвеној потреби. Најзад, то изутавање треба да се заврши, у класи ФилосоФије, оиштом философијом нарави, која истражује последњу основу добра у односима човека са васељеном и начелом, ма којим то било, универсалне еволуције. Има дакле, јсдном речи, у моралном добру, лична и општа корисност, естетичка лепоЛц Философска рационалност који могу бити предмот предаје другоме: у овом смислу, као што је говорио Сократ, „врлина се може предавати." Да ли ће какво дете бити' толико склоно себичносги кад му будете ноказали што су му све његова породица, његова отаџбина, цело друштво дали, још му дају у сваком тренуту, и све шта им он, са своје стране, дугује? када оно буде добило јасан појам и живо осе28 *