Prosvetni glasnik

420

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИЕ

ћање народне и међународне солидарноети? Када оно буде у исто време дубоко ушло у идеју о људској личности и о његовом сопственом достојанству ? Пошто је свака идеја сила — нарочито у,ФранН) 7 ској — идеја о томе што има најбоље да се изврши имаће очевидно највишу снагу остварења. Идеал, самим тим што се зачиње, већ се остварује у нашој мислн. Јамачно, нисмо сигурни да ће се он остварити у нашим делима зато што друге идеје и нарочито друга осећања или тежње могу да ступе у борбу са њим; алл, у колико више идеја о болем буде јаснија, у толико ће више она имати изгледа на победу у унутарњем сукобу. Аутосугестија идеје је један од битних чинидаца крајње одлуке. Несвесни чиниоци, који скупа сачињавају карактер, јесу без сумње од волике важности, и могло би се казати даје волиција у разуму састављена: 1. из несвесних Фактора; 2. из свесних Фактора; 3. из садашњих прилика. Али свест реагује на несвесне силе које раде у нама; она их оцењује и, оцењујући их, она их модиФикује. Интелигенција није нека врста суда изван нас, коме је потребно, да изврши њене одлуке, да врши апелату каквој страној сили; судити сама себе, то је већ награђивати се или кажњавати се, то исто тако значи отпочети поправку свога еопственог карактера: треба само управити добрим правцем, да извесне црте моралног лица постану истакнутије, док ће, међутим, друге опасти. Интелигенција, као све наше моћи, тежи за тим да себе задовољи, и, ако у томе не успе, у нас се рађа осећање унутарње несагласности, које може да иде до бола. Интелигенција, дакле, има карактер универсалности и имперсоналности; она види ствари под извесним општим изгледом, незаинтересованим, као око које нас преноси и против наше воље изван нас самих, да нам изнесе неодређен хоризонат, осветљен светлошћу која се победнички намеће погледима. Интелигенција почиње, дакле, да отвара ја : она је, као поглед, битно алтруистичка, Она је, такође, према Кантовим речима, законодавна. Она тежи да све подигне на закон, јер је њена природа да ухвати закон који је једини може задовољити. Та тежња тако је природна да ми подижемо своја дела на сгепен максима, теорија. Ми налазимо правила да објаснимо и оправдамо чак и погрешку. И зато тобожња народна мудрост даЈе „максиме" за рђаво као и за добро. Једном речи, ми вечито хоћемо да подигнемо Факат на достојанство идеје. Погрешка понашања је соФизам у акцији и, по Дантеовим речима, и сами ђаво Је „добар логичар." Морал, озбиљио изучаван, моћи ће сам заменити соФизме срца истином; он ће једини моћи уздићи мисао младића до расматрања његових универсалних циљева, да. смишљене свести о његовој народној Функцији бнла она научна или књижевна — као и односа који постоје између то Функције и добра отаџбине, целога човечанства. Требало би, дакле, увести у грађанску наставу оно што се употребљава у верској настави: