Prosvetni glasnik

422

ПРОСВЕТНИ ГДАСНИК

средстава, да одрже грађански и да бију клерикални дух. У ствари, баш да би се идеја о Богу ослободила својих конФесионалних додатака, треба говорити деци о шша у широком и либералном правду. Треба им објаснити да та идеја о Богу или ако хоћете, „та хипотеза" то веровање, није неопходно везано за догме исповести, причества, проклетства итд. Тиме ће се дух трпљивости [тол.еранције], тако редак код нас, унети мадо по мадо у нашу омдадину. На против, пређите сасвим ћутке преко свих тих нитања; учинићете да се сматра да су она не ФидосоФска, него јединствено теодошка. Тим самим развићете у срцу наше отаџбине сваки Фанатизам, бидо верски, бидо протуверски. Сами противници позитивних религија иду, дакле, противу свога циља, хотећи избацити из наставе оно што они називају „нриродна религија" и навикавајући децу да мешају (као што, у осталом, чине то они сами) Философска мишљења са теолошким догмама. Ма шта се мислило о позитивним религијама и чак о „природној религији," различни облици које вера узима за начело више од васељене имају заједничку основу добру или рђаву, а та основа је моралног реда. Не може се, међутим, примити да млад Француз не познајо разлоге и осе&апа који су заједничка основица различних религија у свима цивилизованим земљама. Избегавајући догматички облик, битно је одвојити те разлоге, чију ће апсолутну или релативну вредност деца, доцније када постану људи, имати да оцењују — ако буду то могли. Таква насгава даје се у толико пре примити што је у свима религијама и, такође, у свима ФИЛосоФијама од Канта, ноција о Богу представљена као предмет чистог веровања или „вере," у првом реду моралне вере, никако као предмет науке или доказивања. Било би исго толико противно религискоЈ ортодоксности, колико сувременој фнлософији , тежити доказивању Бога као какве геометриске теореме или каквог физичког закона. Не може се идеја о Вогу ослонити на нашу , наукунего на против на наше теориско ненознавање тајнебићаина схватање које ми себи стварамо о нашем практичном идеалу. Непознавање онога што је у основи ствари, заједно са мишљу о ономе шта би требало бити и шта ми хоћемо с наше стране да остваримо, ево два ФилосоФСка принципа сваког веровања у Бога. Ми не велимо да ови принципи неопходно повлаче за собом то веровање, као што премисе једног силогизма повлаче закључак, пошто то не би било више „вољно веровање;" али ми велимо да та два разлога, довољна или не са гледишта чисте логике, треба сви да познају, и да настава која их не би излагала, не би била потпуна. Философија религија, на крају крајева, и сама је део ФилосоФије, ма какав био закључак који се узима за или противу „безверја будућности. 1

1 Писац Безверја будућноста дивно је рекао: »иостоји антирелигиозии Фааатизам, који је готово тодико исто оласан колико и религиозни Фанатизам. Свако