Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

423

Нека, дакле, фидозоф и свештеник врше у нашој земљи оно што мисле да је најбоље, али нека се њихова утакмица не изроди ни у мржњу ни у узајамни рат. Филозоф сме мање него ма ко други да заборави да је истина увек релативна, нарочито у ономе што се тиче последње основе бића, тајне егзистенције и највишег циља живота. Ако има мита и симбола у редигијама, философ и научењак морају признати да има симболичног, имагинативног, рецимо реч, митског, чак и у најапстрактнијим метаФизичким или научним концепцијама,. Па и материалистичке концепције ие измичу томе; оне измичу још мање од других. Оне заиста везују све за атоме, т. ј. за врсте зрнаца ситних као прашина, која имају обдике који се могу представити, и за које они уче да се окрећу у простору као у каквој огромној рупи. Зар то није митологија првога реда ; и зар се може порећи да треба бити јединствено наиван, па да се мисли да је та игра малих кубова или малих СФера сам основ бића, живота, осећања, мисли? Ако религије стварају антропоморфизам, материализам ствара хиломорфизам, и сумњиво је да је он због тога ближи тајанственом жртвенику бића. Научењаци, метаФизичари и свештеници могу да кажу заједно са песником: Ми иосматрамо мрачно, непознато, невидљиво; Ми испитујемо стварност, идеал, могућност; Ми гледамо како дрхти неодређена сенка. Ако је, дакле, људски дух неопходно у домену релативности, аисолутизам је злоунотреба још несноснија и нелогичнија код филосоФа, којп, ма да се сматра ближе истини, мора ипак признати да је он увек изражава људским језиком и, истину да кажемо, у сликама. Супстанција, узрок, сила, циљ, биће, суштност, душа, Бог, сама материа, — све су то слике, метаФоре, симболични изрази текста у који се не може продрети. Будимо, дакле, толерантни и немојмо покривати лице када се, без икакве верске исповести, неодређено говори Фран-

зна да је Еразмо уиоредио човечанство са пнјаним човеком на коњу, који, при сваком локрету, дада час десно, час лево. Веома често, неиријатељи религије грешпли су што су иотцењивали своје вротивцике: то је најгора погрешка. Код образованих лица, јавља се по кад што јака реакција иротиву религиозних цредрасуда, и та реакција траје често до смрти; али, код извесног броја, ту реакцију прати са временом, контра-реакција; само онда, каоштојето ириметио Спепсер, када је та контрареакција довољна, могу се, са потпуним познавањем ствари, Формулисати судови мање обилни и пунији, о религиозном питању. Све се шири у иама са временом, као концентрични кругови које је нокрет сока оставио у стабду дрвета. Живот ублажава, као смрт, мири са онима који не мисле или не осећају као ми... Зар нема за нас нечега братског у свакој мисли човека?" (Гијо, Безверје БудуАности стр. XXVI).